Kad, a ne ako

… uz napomenu da me je na ta mračna razmišljanja naveo paničarski tekst u mojoj (sve manje) omiljenoj žutari, Blicu, čiji je naslov pun tihe jeze glasio (otprilike, citiram po sećanju): „Ako bojkot ne uspe, znate li, crnjani, ko će biti glavna opoziciona stranka“, a da bi se Vlasi ipak dosetili ko bi to mogao biti, redakcija je uz tekst zapandrčila sliku Šešeljevog stomaka, drugi delovi tela nisu mogli da stanu, ali svi su dokonali o kome se tu radi.

Žutara je pogrešila samo u jednoj, ali bitnoj stvari. Ako joj je namera bila da pravovremeno i objektivno informiše javnost, morala je umesto „ako“ napisati „kad“ jer bojkot (sve da se rogovi u vreći i slože u toj stvari) – tvrd vam stojim – neće uspeti zato što bojkot podrazumeva rad možda i naporniji od rada na izbornoj kampanji, a spremnosti za politički rad, pogotovo strpljiv, u takozvanoj „drugoj Srbiji“ nema, a ako neko drugačije kaže, taj kleveće i laže.

Dakle – kad. Kad se (s bojkotom ili bez njega) otaljaju predstojeći izbori, opozicija će serbska – koja i sada postoji samo u televizorima u koje ih Vrhovno Biće pripušta „na kašičicu“ za potrebe svoje kampanje – završiti u ropotarnici istorije, da ne kažem baš u kontejneru u kome su završili ugovori s narodom, a tu će joj i biti mesto. Druga je stvar što ćemo ubrzo potom svi džumle završiti u ropotarnici istorije, a i nama će tu biti mesto.

Ali ne krivim opoziciju, ne može ona biti bolja od sopstvene „izborne baze“, a ta baza je, kao i opozicija, inertna, lenja i korumpirana do srži. Već čujem glasove iz Ulice Strahinjića Bana. Kako, bre, korumpiran, šta to pričaš, „narod“ nema leba da jede, a ja glasovima „poručujem“ da narod nema leba da je upravo zato što je korumpiran, siromaštvo je direktna posledica korupcije, kao što je i lukulovsko bogatstvo (izrazite manjine) stečeno korupcijom.

Naš je vekovni problem (i to po svemu sudeći nerešiv) što se politički život u Srbiji (svih rednih brojeva i boja) svodi na borbu za kontrolu nad mehanizmima korupcije – na neumrlu nadu „širokih masa“ da će korumpiranost sendvičem, kad naši dođu na vlast, niti zamenjena korumpiranošću ferarijem – nipošto na borbu protiv korupcije. Ruku na srce, samo je (vrlo) malo drugačije bilo i posle petog oktobra, kad je Srbija bila najbliža – a ipak predaleko – uspostavljanju institucionalnosti, zakonitosti i uljuđenja. Kao što višenavratno pisah – stvar nisu uprskale poražene snage, one su se najpre stidljivo, potom u velikom stilu vratile na scenu Srpskog bulevarskog pozorišta, tek kada su „mangupi u našim redovima“ napravili korupcionašku psihodramu za koju su (ne)poražene snage bili mnogo veći majstori, šta majstori – velemajstori.

Što reko „naš narod“ – to vam je pa smočite.