Evo nama još jednog petog oktobra. Kako je ovde već red novine su krcate sećanjima učesnika, anketama „je li bilo bolje pre ili posle“ i pretencioznim analizama. Malo ko primećuje da su najviše vajde od tog misterioznog datuma imali Crnogorci. Iako sa petim oktobrom nisu imali ništa. Ili gotovo ništa. Teško je, naime, zamisliti da bi Milova kompanija realizovala plan osamostaljenja da je nekim slučajem umesto petog, odmah osvanuo šesti oktobar. Počivši Milošević je učinio neke pokušaje da prepravi kalendar. I napravio veliku grešku.
Da nije, još bi on sedeo na Dedinju. Tvrd vam stojim. Hajde da razmotrimo ovaj scenario: Milošević priznaje Koštuničinu izbornu pobedu, čestita mu i Koštunica seda u fotelju u „Palati federacije“. Kakva li bi mu Vojislav bio smetnja? Pa zar se nije pokazalo da su obojica radili na istom poslu. Razlike su bile skrivene u finesama. A ako bi se Koštunica baš uskopistio – što mu nije svojstveno i u šta čisto sumnjam – zar ga ne bi bilo lako maknuti sa položaja? Evo, neuporedivo namazaniji Ćosić, vičan svakakvim muljanjima i kovanju zavera, pomislio bi da bi mogao uraditi nešto na svoju ruku. I šta? Nestade sa (javne) političke scene kao jaje s groba. Demokratija time možda jeste izgubila mnogo. Ali je književnost dobila više: seriju roto-memoara u kojima komesar dokazuje da je veliki državnik i vizionar.
Sad se, međutim, setih da sam i ja bio vizionar. I to još 1991. Posle još jednog od lokalnih kultnih datuma – devetog marta. Pogodilo se nekako da sam u to vreme po drugi put čitao Malaparteovu Tehniku državnog udara, pa sam povezao neke stvari. Paranoik, kakav sam, odavno sam ja sumnjao da je država Srbija najobičnija maketa i da se stvarna vlast nalazi na drugim mestima, po kojekakvim musafurhanama i divanhanama, a ponajviše u Udbi. Odatle do pomisli da je besmisleno jurišati na skupštinu, televiziju i ostale, je li, institucije sistema. Tamo, gospodo, nema ništa. To su najobičnije pustoline. Zauzeo skupštinu ili Savez slepih, u političkom smislu dođe ti na isto. Posediš neko vreme u instituciji i vremenom shvatiš da se sve nastavlja po starom i da sila više nije sa tobom. Da nikada nije ni bila jer je bila na sasvim drugom mestu.
E, istu grešku su napravili i arhitekti petog oktobra. Jedan deo voždova je jurnuo na institucije, drugi, pak, na pare. Struktura orijentalne vlasti je ostala netaknuta. Istina, malo se bila primirila, zapala u stanje hibernacije i sačekala da se ispričaju prazne priče i ispucaju još praznije puške. Nijednog momenta nije bila istinski ugrožena. A onda, kada su se stekli uslovi, za kaznu je streljan Zoran Đinđić. I za opomenu. Svi znaju da je poruka Zoranovog ubistva sledeća: „Ko god se drzne da nas dirne, nestaće kao jaje s groba.“ I svi se prave ludi. Zbog toga su sve promene od dvehiljadite naovamo, a nema ih baš mnogo, nevoljne i iznuđene. Nego, da se mi vratimo na Crnu Goru. Da su Milošević i Koštunica ostali tandem, a nisu Miloševićevom krivicom, ne bi ništa bilo od nezavisnosti. Ovako, nije se posle petog oktobra moglo tenkovima na Podgoricu. A moglo bi se da je, počem, istorija krenula, za ovdašnje prilike, logičnim tokom: ka najgoroj mogućoj opciji. Do viđenja do sledećeg petog oktobra.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
