Koliko vidim, reč „oco“ se posle viševekovne pauze ponovo primila u narodu, sledstveno čemu je svečano vraćam u upotrebu kao stalnu i zvaničnu titulu srpskih vladara. Od danas pa nadalje, Overlord će biti Oco – i dođe mu nekako kao tepanje – a Oco će biti i svaki sledeći Overlord, pardon – Oco, naravno pod uslovom da sledećeg uopšte bude.
Vest današnje kolumne je bajata. Oco me je iznenadio, a u izvesnom smislu i posramio. Istrčah juče pred rudu i napisah da nikakvog degeneka nad Gašićem neće biti, da će se samo podići malo prašine i da će onda onaj moj alavi vuk pojest magarca, kad Oco – ni pet ni šest – istera militarnog popečitelja iz vlade. Gašiću je Ocova drakonska odluka napravila problem u karijeri, a mene je zavadila sa vukom koji se beše ponadao masnom zalogaju. Eno ga, čuči u ćošku, ruma granule i reži: „Gde je magarac, lažovčino?“
Bilo kako bilo, Ocovoj se odluci nema šta prigovoriti, naprotiv treba je pohvaliti, ali ima tu jedno „ali“ – pod uslovom da ne bude nekog lex specialisa. Jer, pazite, ako je Oco stisnuo muda da otera u surgun „najbližeg prijatelja Batu“, čemu li se – samo li neko nešto zabrlja – može nadati ostatak popečiteljstva serbskog? Ne bi se to završilo samo na ostavci. Mogao bi Oco, na podobije Japanaca, popečitelju koji napravi pičvajz narediti da izvrši sepuku, to jest harakiri, a da popečiteljeva udovica bude spaljena zajedno sa mužem na lomači. Što da ne! Jesmo li narod arijevskog porekla ili nismo? Hajde da ne preterujem. Mi smo – ili lav. Ili nismo.
Malo komendije nikada nije na odmet, ali, što kaže „naš narod“, treba i zasvirati i za pojas zađenuti. Zadenimo, dakle i razmotrimo stvari ozbiljno. Uređenje jednog društva vaistinu treba započeti uređenjem njegovog menadžmenta. Posmatrajući sveopštu razularenost i uragan prostakluka koji pustoši Srbiju, površan analitičar će bezbeli reći – šta da se radi, mi Srbi smo takvi, imali smo tešku prošlost i proča bla, bla, bla – ali to naprosto sa mozgom nema veze. Za SFRJotovog, recimo, vakta, u kome su političari – kakvi su da su bili – bili odmereni i učtivi ljudi i ogromna većina srpske populacije je bila takva. Menadžment, da kažemo, daje društvu opšti ton. Jeste, reći će analitičar, ali ta je uljuđenost počivala na pendreku. Tačno, reći ću ja. Ali šta fali pendreku!
Sve ako društveni menadžment, bolje reći menadžer i nije samozatajna ličnost, kao što moj omiljeni srpski tiranin, Kodža Miloš, nije bio, ali ukoliko ima državničku „žicu“, on – puštajući sebi na volju – nađe načina da populaciju privede poznaniju prava. Kodži je, doduše, bilo lako: tu mu macke, tu trostruka kamdžija, tu kruška, pa ko voli kenjčiluk – nek izvoli. Da li ovo znači da zagovaram povratak macki? Ma jok! Dovoljne su i packe. Bolje išta nego ništa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
