Klapnomanija

… što me nije naročito potreslo, ali me je bacilo u mračna razmišljanja o žalosnom stanju u zemlji u kojoj se – radi očuvanja lepote branika – pribegava krađi bezvrednih plastičnih poklopaca.

Priča je, ako se sećate, završila hepiendom jer je moj drugar, po zanimanju uvoznik polovnih automobila – ozlojeđeniji, izgleda, krezavošću moje astre nego ja – na nekom auto-otpadu u Holandiji našao klapnu, doneo je iz tuđine i po dolasku u otadžbinu je postavio na upražnjeno mesto. Taj lepi gest mog drugara doživeo sam kao malu pobedu nad sveopštim pokvarenjaštvom, jadom, čemerom i filozofijom male vajde, zbog koje se ne preza od najbednijih lopovluka.

Pokazalo se, međutim, da je to bila Pirova pobeda jer mi je – možda neki drugi, a možda i isti N. N. počinilac – pre neki dan ponovo maznuo klapnu. Kad i gde – pojma nemam, uostalom nije ni od značaja za temu naše današnje kolumne, mada, kako ćemo videti, nije sasvim bez značaja. Daleko od toga.

Naša tema je blaga vest da će Saša Janković skorih dana održati osnivačku skupštinu i potom registrovati nekakvo udruženje građana. Pre nego što zađem u sitna crevca – a u cilju izbegavanja mogućih nesporazuma – reći ću da mi Saša Janković, onako „na neviđeno“ (ne poznajem čoveka) uliva poverenje i budi osnovanu nadu da bi – u slučaju da se dokopa vlasti – vaistinu radio na polzu otačastva i graždanstva serbskog.

Samo što ne vidim kako će se vlasti dokopati! Jankovićevo, naime, Udruženje građana – svejedno kakvo ime bude ponelo – imaće šanse da nešto suštinski promeni samo malo više od udruženje ribolovaca ili filatelista. Jesu se, fakat, oko budućeg udruženja okupila neka zvučna – i što je bitnije – poštena i nekompromitovana imena, ali držim da će sva ta časna imena u Jankovićev pokret privući isključivo istomišljenike, a oni su već tu, ne treba ih posebno motivisati, samo što ih je nedovoljno i što ih vrlo verovatno neće biti više od (već pridobijenih 16%) ukoliko Janković & Co budu igrali – a čini mi se da im je to namera – na kartu narodnog nezadovoljstva jer se na nezadovoljstvu, osim teških pičvajza, ama baš ništa drugo ne može sagraditi.

Čini mi se da Janković – iako po svemu sudeći nije prek čovek – ipak voli prečice i puteve kojima se lakše ide, pa ga dobronamerno upućujem na poučnu biblijsku parabolu o prednostima uskog puta i tesnih vrata. Ne može se Janković – a još manje njegovi pomoćnici – nositi sa prekaljenim menadžerima nezadovoljstva, pa mu predlažem da postupi drugačije, a kako – o tome se obavestiti u sutrašnjem nastavku kolumne.