Kleftosoftware

… a da beskrajne srpske nesuglasice sa ostatkom vaseljene i samima sobom proističu iz lošeg softwarea – koji je, inače, uzet sam po sebi izvanredan, mislim na narodne junačke pesme – ali koji je, primenjen na pogrešnom mestu (u politici) i u još pogrešnije vreme (XIX, XX i XXI vek), neprestano proizvodio (i proizvodi) žestoke pičvajze.

U ovde višekratno pominjanoj studiji „Vidovdan i časni krst“ – tom glogovom kocu u srcima zaumnih srpskih nacionalnih radenika i istoričara – Miodrag Popović je naučno dokazao – i zbog toga umalo završio nabijen na glogov kolac – da u najdubljem sloju srpskih junačkih pesama u suštini nema ništa srpsko, ne zbog antisrpske propagande, nego zato što u vreme njihovog nastanka Srba nije ni bilo jer motivi i etos tih pesama potiču iz pradavnih vremena u kojima Jafetovo pleme – u javnosti poznatije pod imenom Arijevci – još ne beše podleglo podelama, umal ne napisah – srpskim.

Nisu junačke pesme jedini sačuvani tragovi arijevskog nasleđa u Srba. U mladosti sam svojim očima po seoskim kućama viđao ćilime sa motivom svastike – iliti narodski kukastog krsta – zbog kojih je u posleratnom periodu bilo žestokih belaja sa seoskim narodnim komesarima, čvrsto ubeđenih da je svastiku izmislio Gebels.

Upravo je to imao na umu onaj drevni monah koji je najverovatnije završio kao kleftiko (iliti srpski hajdučki ćevap) kada je Grke (a možda i Srbe) savetovao da ne dižu antiosmanlijske bune nadahnuti arijevskim junačkim spevovima i jurišnim pesmama jer će – nasilno oživljavajući mrtve paganske matrice i mitove, o čijem, inače, smislu pojma nisu imali – doći u situaciju da previde razliku između junaštva i razbojništva. Tako je prvi od mnoštva naših Principa, Gavrilo – drugi će, izgleda biti Zvezdan Jovanović – u Sarajevu vaistinu postupio u dlaku kao arijevski junak, nezgoda je što je to učinio u nearijevska i nejunačka vremena, a još je veća nezgoda što je ondašnji patrijarh serbski – koji sebi nipošto nije smeo dozvoliti da bude Arijevac i paganin – napisao panegirik Principovom atentatu. Što ne znači da u Srbiji nije bilo junaka. Junak je, recimo, bio Dimitrije Tucović, koji je u Radničkim novinama ukazao na bezumlje Principovog atentata, pogubnost njegovih posledica, koji je nedugo potom junački poginuo od nejunačkog bratskog metka u leđa i koji je nedavno po ko zna koji put iskopan iz groba da bi na tom mestu bila napravljena fontana.