Kleta sudbina

Ona će – nastavi li se kako je započela, a ne vidim zašto ne bi – dobrano uzdrmati ovdašnje duhove i bar donekle osvetliti gustu pomrčinu kraja osamdesetih i početka devedesetih godina.

Mnogi će se „srpski car“ – i to dokumentovano, jer Đorgović ne piše na osnovu čaršijskih govorkanja – pokazati kao puž golać, a kao prva žrtva seče careva pao je Matija Bećković, koga je Đorgović uhvatio in flagranti, spuštenih gaća, ali ne u Sopoćanima, pred ikonom Bogorodice, nego na Brionima, u društvu zakletih ikonoklasta.

Na stranu pikanterije – iako i one dosta govore o duhu vremena – čini mi se, ovako na još nepročitano, da je Đorgovićeva namera da pokaže (i dokaže) da pošast nacionalizma – koji je opustošio i još uvek pustoši Srbiju – nije rođena prekonoć, u glavama Miloševića, Draškovića i Šešelja, nego da je decenijama brižljivo negovana od strane danas neupitnih, bajagi opozicionih, „nacionalnih veličina“. I to pod auspicijama svemoćne Udbe.

Idem i korak dalje od Đorgovića – uz pretpostavku da je i on u nastavku knjige verovatno prevalio taj korak – i tvrdim da problem Srbije s kraja osamdesetih nije bila vlast, nego opozicija. Da je ondašnja opozicija – makar bila i „nacionalna“ – insistirala na građanskim slobodama i i vladavini zakona, umesto na oslobađanju teritorija na kojima su naleze srpski grobovi, Milošević bi se beznadežno zapleo u kučine balkanskog marksizma i lenjinizma, ne bi se on, naravno – takav je čovek bio – olako predao, bilo bi tu povuci-potegni, lomila bi se tu koplja (i vratovi), ali bi Srbija u konačnici – i to sa mnogo manje srpskih grobova – sa terena mitomanije zakoračila u realnost. Što joj do dana današnjeg nije pošlo za rukom. Niti će joj – kako stvari stoje – ikada poći za rukom jer je i dobar deo Evrope i sveta, sa zakašnjenjem od četvrt veka krenuo njenim stopama.

Nevolja je u tome što će se u ostatku Evrope i sveta pre ili kasnije formirati autentična opozicija koja će se – ne pod skutovima vlasti, nego pod njenim pritiskom – suprotstaviti još jednoj od dijastola svetskoistorjskog krvotoka, dočim će u Srbiji sve ostati po starom, što će reći da će se opozicionarstvo i dalje svoditi na pokušaje smene ove ili one vlasti da bi nova vlast – nakon smene stare – nastavila po starom, sve do jednog dana u dalekoj budućnosti u kome će Srbima većinski doći iz dupeta u glavu da tamo gde nema slobode, vlada sudbina, a ona je – znamo to iz narodnih pesama – po pravilu kleta.