Kleta sudbina

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Dobro, de, reče nam jedan čovek; da se Bećko u ““““Brionima““““ nije nećko – već štrljio za ćeranje, dok je krvca bila vrelija, kad je bio mlađi, za ćeranje slađi.
   E sad, dal je vaktile ćerao bez gaća, baš, ne kaže Bećko ništa. Kaže, da se seća, kako se napio kisele vode sa te davne brionske zgode. I tako, ““sve ima svoj kraj – sem ćeranja““. Na mlađima ćerajući svet ostaje…

2. Da je g. Mihiz kojim slučajem pretekao u preovlađujućem raspoloženju, razočarenja – ,,sin vetra““““, časa ne bi čekao, da ga ““oplemeni““ etiketom autošoviniste. Naravno, pod uslovom da je verodostojno, sve što je g. Đorgović napisao. Ako je verovati izvorima, onda je ““““čika Bora““““ bio veliki nacionalista, veći, čak i od oca nacije a svi ostali sitne ribe pljuckavice.

3. Lepo ja kažem da Evropa kasni za zapadnim Balkanom. Treba što pre otvarati fabrike kožnih gaća…. I izvoziti, hitno.

4. Dobro de, ako se Evropa suprostavi nadolazećoj pošasti dijastolno, mi ćemo onda po inerciji, da ponovimo ono što najbolje znamo -sistolno. Pritisak je pritisak. Dal u gumama dal u Svetu – nama svejedno…

5. Dakle, na zapadu ništa novo, a u Srbiji sve po starom, tj. u čijeg je tatka pogolema patka.

6. Sudbina je naša kleta, pustio bih koju suzu,
   Umesto u glavu iz dupeta, nama dolazi iz glave u guzu.

7. Dakle, prema Đorgoviću i Basari, pošast nacionalizma nam nije stigla iz Slobine, Vukove i Šekijeve glave, nego iz Matijinih gaća.

8. Znači, ipak je istina – da su ““““služba i otadžbina““““ sinonimi za Srbiju.
   Onda nije ni malo čudno – što nam je takva sudbina.

9. Samo u Srbiji nisu otvoreni dosijei.

10. To je dobar komad da se stampa, ima u sebi likova, znacajne brace i sestara, drugova i drugarica, sigurno i gospode i gospodja, malo manje ali u toj fazi razvoja i nuzno, da bi kasnije bilo mnogo vise drugova i drugarica koji bi mogli postati gospoda i gospoje, da ne zalazimo previse u uredjivacku politiku sluzbenog glasnika, princip istine, rijalitija koji to i jeste moze imati i pozitivne reprekusije spram stvarnosti u kojoj su reprekusije dominantan hit. Jer poenta nije u ceranju nego kao i uvek u precerivanju a ako se radi o precerivanju precerivanja a to je vec sa one strane medje vuka manitoga, sto ce reci u ocekivanim okvirima nase stvarnosne percepcije kakvu kao sporedni proizvod (nama je stvarnost sporedna) kolektivno vise manje svi drobimo u tom drobnjackom maniru koji eto cim propupi vec jede kao da mu je zadnje. Da se ne lazemo, svi smo mi ako nista barem 7% Drobnjaci. Moguce da zato i imam razumevanja za Matiju, mozda je on i naginjao vise lirskom ali da bi ovladao scenom moralo se epski. I to je ok ali sada kada scena nije bitna, nego samo stih, zasto im ne reci… posle sajma u Osecini, zasto ih ne pitati, Braco (drugovi, nebitno) dje vi je drzava, dje sanitarni cvorovi, dje spitalji, obdanista, skole, fakulteti i sl. mislim ako su vec isprosili od Princa Carlsa za Hilandar, zasto nisu i od Princa Salforda za mlekare ali eto Matija nema toliko izrazenu tu socijalno odgovornu crtu u stihu te bi im reka pusti sada to, dje mi je djogo i odjahao bi u suton moguce i da potrazi djorgovica. u poetskom smislu naravno.

11. Sudbina (kleta) autora ove kolumne, Šešelja srpske književnosti, je da ga, bez obzira na njegovo nastojanje da na svaki mogući način privuče pažnju, pa makar i neukusnim psovkama, za dvadeset godina niko neće čitati. On to, verujem, i sam u dubini duše zna. Tako i Šešelj, galami sve glasnije, baš zato što zna da osim naslova, nema ništa.