Kloniranje

Izgleda da me kolegijum moje omiljene žutare, Blica – koja se tokom vanrednog stanja pretvorila u smrdaru – nije shvatio ozbiljno, pa je nastavio po starom, zbog čega ga mandatno kažnjavam kolektivnim teranjem u napred pomenutu materinu šupljinu.

Nije nepoznato da moja malenkost popreko gleda na Boškićeve rapaljske performanse, ali za performans koji je Boškić juče upriličio na početku zasedanja kozačke skupštine moram skinuti kapu dole.

Šta je dakle Boškić uradio? Izašao pred visokopredsedavajuću Hidžabovićku, počeo da duva u pištaljku i nastavio da duva sve dok ga kozačko obezbeđenje nije iznelo iz sale, skupa sa barjakom, koji Boškić nije ispušta junačkih iz rukah kao onaj bronzani Tanasko Rajić, koji reguliše saobraćaj na kružnom toku u Ljubiću, manj ako Tanasko u međuvremenu nije završio kao sekundarna sirovina.

Treba li uopšte reći da je Boškić zasrao čim je progovorio u skupštinskom holu, priču znate, da je ne ponavljam.

Svejedno, prethodno je uradio jedino što je u datom trenutku imalo smisla – izviždao je režim i (u jučerašnjoj kolumni opisane) režimske nindža kornjače, a u fudbalskoj metafori i odsvirao kraj utakmice.

Biće, naravno, produžetaka. Nadajmo se ipak da pucanja (penala) neće biti.

Prelazimo na temu naše današnje kolumne. Jedan od mnoštva zlih usuda Srbije je sledeći: srpski političari ili imaju politička muda (a nemaju politički mozak) ili imaju politički mozak (a nemaju muda, ne samo politička).

Ako se ponekad i zadesi da neki srpski političar ima i jedno i drugo (i mozak i muda), stvar se onda odvija ovako: ili ga složna braća streljaju – slučaj Đinđić – ili vlasnik muda i mozga – slučaj Šešelj – izabere najkretenskiju zamislivu politiku ili mu pak – slučaj Čedomir Jovanović – složna braća uture muda u procijep.

Zahvaljujući aferi „Boškićeva pištaljka“ imali smo priliku da vidimo i čudo neviđeno – kako bi Aleksandar Vučić izgledao da je žensko i da je dvadesetak godina mlađi.

To nam je omogućila esenesova poslanica – umal ne napisah Poslanica Korinćanima – određena Sandra Božić, koja se toliko samoklonirala da sam u jednom trenutku došao u napast da pozovem Vrhovnog Antivirusa i da zavapim „Aco, brate, zar ja godinama navraćam vodu na tvoju vodenicu da bi se ti na kraju ofarbao u plavo i ugradio silikonske sise“.

Godinama ja ovde pišem – i navlačim kilavi gnev „demokratske javnosti“ – da je tajna Vučićevog uspeha u tome što smo – što rekli socijalisti – „svi mi pomalo Vučić“, što će reći da svi pomalo, doduše sa raznim „predznacima“, preozbiljno shvatamo i precenjujemo sebe, svoje naume i svoje moći, a premalo obraćamo pažnju na druge i drugačije.

Zato ćemo, đuturumi, pre nego što Boškić eventualno odsvira kraj produžetaka, morati da se deklonjiramo.

U suprotnom – ostadosmo u klonji, pod knutom dronjova i klonjova.