Klozetske metafore

U skladu sa novonastalom situacijom obaveštavam javnost da se govno koje je Bujke prošle (beše li prošle) godine sam sebi izasrao na glavu, ima smatrati v. d. govnetom, koje će ostati tu gde jeste dok se ne izabere/izasere novo govno, iako ni ovom ništa ne fali.

Tema naše današnje kolumne u suštini je smrdljiva i glasi: zašto čovek u Srbiji, da bi uspeo u životu – naravno, po ovdašnjim aršinima uspešnosti – mora biti govno od čoveka? Kao što, pretpostavljam, znate, moja malenkost je antropološki pesimista (što nije isto što i mizantrop) sledstveno čemu u svakom ljudskom biću, uključujući sopstveno, vidi potencijalno govno.

Biti govno neotuđivo je ljudsko pravo, ali nije obaveza. Civilizacija, kojoj uprkos snažnom otporu i mi Srbi pripadamo – a koja se polako uliva u septičku jamu – nastala je upravo iz napora da se od govneta napravi pita. Ponekad je to i uspevalo.

Biti govno od čoveka mnogo je lakše (i unosnije) nego biti čovek, pa je vaktile – dok je ideja čoveka bila in – napravljen sistem vrednosti koji je išao naruku onima koji su se trudili da budu ljudi, dočim je govno-ljude tolerisao, ali na način na koji se danas, kao nužno zlo, tolerišu klasična govna.

Pre nego što krenemo u završnicu, hajde da razmotrimo kako od čoveka nastaje govno-čovek. Lako, brate. Potrebno je samo da mu zine organ i inače tesno povezan sa govnima – guzica – a posle, kao što znate, sve ide samo od sebe. Gravitacija obavlja ostatak velike nužde.

A naročito to lako ide u Srbiji, gde je birvaktile uspostavljen sistem koji ide naruku onima koji ulažu ogromne napore da – naravno za određenu nadoknadu u parama i naturi – budu govna, ponekad veća nego što bi morali (u nekim slučajevima i mogli) biti, često veća nego što gospodar septičke jame zahteva od njih.

Pre, međutim, nego što guzica zine – i pre nego što čovek postane uspešan govno-čovek – neophodno je da ukloni obraz i zameni ga veštačkim, a može poslužiti i u poslednje vreme vrlo popularna hirurška maska.

Ali znate kakav je ovaj svijet – tirjan tirjaninu, što reko vladika – a kamoli čovjeku govnaru, dodajem ja. Govnavim putem se, fakat, lakše ide, ali svakog govno-čoveka na kraju puta čeka mučna trpeza za kojom će, hteo ne hteo, pojesti jedno veliko govno. Krle22, watch your steps. Govnarski red nalaže da kao čovek „klozetskih metafora“ našu današnju kolumnu posvetim Ljilji Smajlovićki. Znaće ona zašto.