Know how

I to zaslugom Vojislava Koštunice. Da ne bi njega, ni tada ne bih pao. Ali o tome ću na kraju. Sad imam preča posla. Pomenuti me, pajtaši, naime, nagovaraju da otkrijem know how, to jest – strategiju izbegavanja patrola narodne milicije, a u novije vreme policije. Pa da im izađem u susret. Drage pevaljke, pažljivo čitajte. I pamet u glavu.

Elem, vozači skloni dobroj kapljici padaju uglavnom zahvaljujući samouverenosti. Alkohol, to se zna, žestoko povećava to pogubno osećanje. Amaterska posla. Na takve računaju antialkoholne patroldžije. Jeste da Ozna svašta dozna, ali ni ona nema na raspolaganju neograničen broj vozila, policajaca i dregera, pa stoga zasede postavljaju na određenim, lako predvidivim mestima. Ko je, na primer, pao u ulici Nićifora Ninkovića na Labudovom brdu. Niko nikada. Niti će. Po toj, a i po mnogim drugim ulicama, možeš voziti mrtav pijan. I nikom ništa. Ali zato, ako nameriš da pripit provozaš BMW viđenijim ulicama, e onda, bye, bye, driver's licence.

Dakle, znalo se, a verovatno to još važi: pineš li neku više, ne idi na Autokomandu, ne vozi Bulevarom vojvode Živojina Mišića, eskiviraj sokake oko fensi kafančina, oko savsko-dunavskih mostova takođe ima patroldžija. Pa, ljudi, toliko je nebranjenih ulica u Beogradu. Sve su povezane, malo strpljenja. Ali samouverenost! Samouverenost! Šta da se radi, to nam je u identitetu. U tom smislu, ja se u sreću nisam uzdao. Pre nego što alkoholisan uđem u vozilo, ja napravim strategiju. Aha, kontam, sad ću na Bulbulder, pa obiđem Autokomandu. Pa preko raznih bezimenih staza i bogaza dokopam se nekako mirne luke mog parkinga. Skromnost je, gospodo, vrlina. Bitno je ne biti primećen. Onda i bog pomaže.

Sad da se vratim na Koštunicu. Jedne večeri zasedoh ti ja u kafiću, mart mesec, susnežica neka, prevariše me lakomislenost i oholost. Piči ti, Bas, ubeđujem sam sebe, pored Sajma, neće valjda u ovo doba (3 AM) policajci dreždati u zasedi. I tako i bi. Pičim ja, kad sa nasipa iskoči organ sa onom svetlećom šipkom. Tu ograničenje šezdeset, a ja vozio sedamdeset osam. Ne dade mi đavo da oćutim i da platim kaznu. Jok! „Je li vas to Koštunica poslao da me presrećete“, ciknem ja kao ljuta guja. Utom i panduri ukačiše da tu ima još prekršaja osim prekoračenja brzine. Dadoše mi dreger. Na displeju se pojavi 1,3. Tri jedina meseca nevoženja u mom životu i radu. Kako li je Romani bilo sa 1,8? Ne smem ni da mislim.