Izgleda da je šišanje „do glave“ postalo novi srpski brend, a lako se može desiti da postane deo „nacionalnog identiteta“. Lavinu su pokrenuli teniseri odlukom da se – pobede li Francuze – ošišaju na ćelavo. Nemam ništa protiv toga, svako je vlasnik svoje glave i kose, ali se opsetih da je u ne tako davna vremena šišanje do glave imalo sasvim suprotan predznak. Veoma negativan. Ponavlja li neko, recimo, razred – roditelji ga ošišaju do kože. Uhapse li kakvu lopužu ili jajaru, pre nego što ga utamniče, sledovalo mu je isto takvo šišanje. Da ne nabrajam. U svakom slučaju, ćelava glava, puna kvrga i ožiljaka, pre je bila obeležje srama nego ponosa. Ali vremena i običaji se menjaju.
Na stranu frizure, a svaka čast teniserima. Što se nikako ne može reći za političare. Po ko zna koji put su uspeh sportista upotrebili kao pogonsko gorivo za svoju rasklimatanu mašineriju. Mene, gospodo, tenis ne interesuje naročito, ali prilika je bila, jelte, specijalna, pa sam i ja zaseo pred televizor. U neko doba, bi neka pauza, šta li, kamera nam prikaza prezidenta: ustao naš Gospodar, visoko digao ruke, a u rukama mu šal na kome piše SRBIJA. Izraz na licu – teško opisiv. Možda bi Jeremićev izraz „vibrantan“ donekle odgovarao. Švenkuje Prezident prodornim i trijumfalnim pogledom po dvorani, okreće se – sasvim u skladu sa svojom politikom – na sve četiri čaršijske strane i kao da govori: „Vidite li vi, rajo, kakvi se nezapamćeni uspesi postižu u epohi obeleženoj mojom vladavinom.“
Vremenom su i sportisti ukačili da simbioza sa političarima može doneti opipljivu korist. Kad pobede neku belosvetsku boraniju, eto ti njih na nekoj bini, arlauču malo, podižu malo tri prata, a zahvalni političari štedri dreše državnu kesu. Darivaju sportiste premijama i nacionalnim penzijama. Sutra ujutru, sve se vraća u kolotečinu orijentalne čamotinje, a dobar deo oduševljenih navijača za doručak dobije obilnu porciju nacionalnog ponosa. I vozi, Miško.
Vibrantni Božidar Đelić, u neku ruku avangarda neradničkog pokreta, odlazi i korak dalje. Najavljuje da će se i on ošišati do glave na dan ulaska Srbije u EU. Kako stvari stoje i u kakvom smo se antinobelovskom društvu našli – daj bože da nam Boža bude živ tog dana. No, dobro, Boža je čovek od reči. Ako bude i stogodišnjak, održaće obećanje. Za svaki slučaj, ja mu preporučujem da se ošiša unapred, pa ćemo mu to upisati kao plus na dan pristupanja. A njegov primer mogao bi da sledi ostatak političke garniture. Svi bi trebalo da se ošišaju do glave. I to iz razloga zbog kojih se do glave šišalo u stara dobra vremena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
