U prethodnim kolumnama natuknuo sam nešto o prinudnoj kolektivnosti naših egzistencija, danas su na redu smatranja o štetama po srpsku istoriju i život koje proizilaze iz takve postavke stvari.
U uređenijem delu Evrope, veličina i značaj jedne nacije temelji se na veličini i značaju njenih istaknutih pojedinaca „iz svih oblasti života i rada“, pa tako recimo, Francuska, nije velika zato što je prostrana i što proizvodi dobra vina i sireve, nego zato što je su njenu kulturu oblikovali velikani svetskoistorijskog značaja.
U Srbiji, odvajkada sklonoj „posebnostima“, nije tako. U Srbiji se od nastanka do današnjeg dana smatra da nacija daje veličinu pojedincu. I to svakom. Bez razlike. Uvrežilo se mišljenje da čim se rodiš kao Srbin, momentalno postaješ ličnost svetskoistorijskog značaja.
Šta god, dakle, da uradiš, to odmah bude svetskoistorijski značajno ne zato što si ti ti, nego zato što si Srbin. Ne prolazi to nezapaženo od tabloidnih uterivača u kolektivnu egzistencijalnost. Sledstveno vest – „Srbin se popeo na Monblan“ – ispunjava srpska srca isti umiljenjem kao i vest – „Srbin pojeo govno u Melburnu“. Vi sad turite prst na čelo pa razmislite da li se Srbi češće penju na Monblan ili jedu govna u Melburnu.
Idemo dalje. Ukoliko policija uapsi Srbina koji je u Melburnu javno pojeo govno, srbski tabloidi na naslovnice momentalno zapandrčavaju naslov „Srbin uhapšen u Melburnu“ kojim nedvosmisleno insinuiraju da je Srbin uapšen na pravdi Boga, zbog srbomržnje i, uopšte, pizme na Srbe.
Uzmimo recentan primer. Lažna kosovska policija krenula – fakat nesrazmernom silom – da apsi sopstvene uposlenike (raznih nacionalnosti) osumnjičene za nekakve muljavine, a zvanični Beograd ni pet ni šest nego lažnu policijsku akciju optužuje za „napad na Srbe“ , a dodao bih – i duševni mir LJilje Smajlovićke.
Sve se to u Euromahali pogrešno definiše kao nacionalizam, što je dibidus netačno jer se Srbi – zahvaljujući svojim sumanutim elitama – nikada nisu ni vinuli do nacije niti će se, kako stvari stoje, ikada vinuti. Goreopisane kolektivne reakcije su izraz plemenskog mentaliteta koji je u predmoderna (i prepolitička) vremena bio vrlo funkcionalan.
A ovako on funkcioniše. Da bismo opstali – došaptava plemenski mentalitet – moramo se držati zajedno, po svaku cenu – svejedno šta neki naš saplemenik radi – i istovremeno moramo biti protiv svih koji nisu mi, svejedno ko su i šta su. Pa šta – bezbeli će graknuti dramoseri – to je baš dobra stvar, upravo zahvaljujući tome smo opstali. Što je, kao i krle22, polovično tačno. Jesmo opstali. Ali kako. Kao robovska radna snaga nacija koje su uspele da osujete svoje jedače govana i da stvore jake države.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
