Komisija, Gradac, Keruak

Onima bolje upućenim u stvar ne treba – a neupućenima ne vredi – objašnjavati šta je sve tokom proteklih četrdeset i kusur godina Gradac uradio za srpsku kulturu i koliki je njegov značaj, ne samo u našem ataru, nego na čitavom području srpskohrvatskobošnjačkocrnogorskog jezika.

E, tom i takvom Gradcu visoka kulturpopečiteljstvena komisija za „finansiranje periodičnih publikacija iz oblasti umetnosti i kulture“ ove godine je udelila 191 (i slovima sto devedeset i jednu) hiljadu RSD. Napominjem da je ista ili čak veća suma dodeljena i periodičnim odštampotinama za koje, osim članova redakcije i članova komisije, niko nikada nije čuo niti će – kako stvari stoje – ikada čuti.

Nedavno je iz štampe izašao – cinik bi rekao uprkos naporima ministarstvene komisije da ne izađe – najnoviji broj Gradca posvećen Džeku Keruaku, američkom piscu čiji su stil i poetika izvršili određeni uticaj i na „našim“ prostorima, vidljiv u delima Mome Kapora, Mike Oklopdžića i Toze Vlajkovića.

Uobičajilo se smatrati da je Keruak rodonačelnik ili bar predvodnik takozvanog bitničkog pravca/pokreta u književnosti, umetnosti uopšte, iako je sam Keruak (s pravom) poricao da tako nešto postoji. Pojam „beat“ (u slengu – „poražen“ ili narodski „sjeban“) mogao bi se inače odnositi na Keruakov život jer je – uprkos tome što je Keruak „beat“ radije povezivao sa pojmom beatific (blaženi) – njegova biografija bila daleko od blaženstva.

Takođe se uobičajilo (pogrešno) smatrati da je proza Džeka Keruaka jebivetarska (ko zna koja po redu u istoriji književnosti) pobuna protiv okamenjenih konvencija i otupelosti društva korumpiranog blagostanjem i da je sve to u suštini jedna velika oda seksu, drogi i rokenrolu, čega naravno, u Keruakovim pisanijama, naročito ranim, i te kako ima, ali ima i mnogo, mnogo više od toga. Nije Keruak Ameriku i svet njegovog vremena (pedesete-šezdesete XX veka) posmatrao kroz ružičaste naočari halucinogenih droga – koje je, doduše, povremeno koristio – nego je svetsko rasulo, koje je već počinjalo da uzima maha, sagledavao u svetlu Špenglerove Propasti Zapada, a izlaz iz tog začaranog kruga pokušavao da pronađe u prihvatanju istočnjačkih doktrina, naročito budizma, istovremeno se panično plašeći bauka komunizma i mogućnosti da mu Sovjeti primenom Pavlovljeve „nauke“ isperu mozak.

Savremeni čitaoci, naročito mlađi, danas jedva da mogu shvatiti o čemu se uopšte radi u romanima poput „Na putu“ ili „Darma lutalice“ i otuda nije čudo što je Keruak ostavio više traga u istoriji rok muzike (Morison, Dilan, Tom Vejts) nego u istoriji književnosti, tako da Nobelova nagrada dodeljena Dilanu dobrim delom (i posthumno) pripada i Keruaku. Svakako treba pročitati ovaj temat. Ako ni zbog čega drugog, a ono u inat komisiji.