Kontinuitet generacijskih grešaka

Osim već pomenutih SMS-ova, stiže mi juče i email sa adrese „Alternativni srpski politički pokret“ u kome neimenovani pisac/ci konstatuje da su pošiljaoci kritičkih SMS-ova dibidus u pravu i da su i „oni“, a i neki „drugačiji“ Danasovi čitaoci, primetili „da se ne ponašam i ne razmišljam kao pre, a i da dosta seirim“.

Kaže, nadalje, email da se u meni „oseća razočarenje“ zbog toga što moja generacija nije „uspela“ i da bi bilo mnogo korisnije po istoriju i život da se moja generacija preispita i napiše „šta je to konkretno grešeno, pa da to znanje prenese“. Nisam siguran da bi Alternativnom pokretu autorefleksivno preispitivanje „moje generacije“ donelo ikakve koristi jer ASPP – govorim ovo bez imalo ironije – već dobro zna šta treba činiti, što je vidljivo već u sledećem emailovom pasusu, citiram: „Demokratija se mora zaraditi napornim radom i samosvešću, a mi imamo razmažene misleće staleže koji bi taj rad da preskoče i valjda očekuju da nam demokratija stigne na poklon.“

ASPP je u toj stvari stoprocentno u pravu. „Moja generacija“ je vaistinu najiskrenije očekivala da će nam nakon malo arlaukanja, lupanja u šerpe i lonce, fancy demonstriranja po ulicama i trgovima i svrgavanja Slobodana Miloševića – demokratija „stići na poklon“, što se, naravno, nije dogodilo.
Ali ASPP bi trebalo da zna da je „moja generacija“ rođena, odrasla i formirala se u atmosferi stvarne jednopartijske diktature i da je posledično „moja generacija“, uključujući i moju malenkost – svejedno što je bila „antiprotivna“ i željna demokratije – bila maltene pavlovljevski uslovljena da razmišljaja na jednopartijski i diktatorski način, doduše sa „ljudskim likom“. ASPP-u, a i ostalim eventualno zainteresovanim, hoću da kažem da moja generacija nije imala nikakvog demokratskog iskustva i da je zato nasela na logičku grešku da je čovek – ako nije komunista i (potom) socijalista – nužno demokrata, što uopšte nije bio slučaj.

Otuda „razočarenje“, koje mi ASPP spočitava, ne proističe zbog neupitnog neuspeha „moje generacije“ – ko smo pa mi da dočekamo demokratiju, kad već ni Mojsije nije video Obećanu zemlju – nego zbog toga što i nove političke generacije udarnički ponavljaju greške moje generacije, a pritom imaju mnogo manja muda nego što ih je moja generacija imala. Koliko vidim, a čini mi se da dobro vidim, i nova generacija na podobije moje generacije čvrsto veruje da je ova ili ona ličnost – ako nije Vučić-autokrata – po sili logike Mesija-demokrata. Nego, karakteri cure, pa da ne dužim. Moja generacija je u granicama svojih (pre)skromnih mogućnosti učinila koliko je mogla, što uopšte ne bi bilo malo da se posle toga nije na sve učinjeno popišala, a novim generacijama ostaje obaveza da pre nego što počnu da se bave politikom, prouče logiku i pravopis.