Koprcanje uhvaćenih u mrežu

Sigurno se sećaš. E sad, ako je naša rasprava u ono vreme izazivala slatku jezu, koju teorije katastrofe i negativne utopije izazivaju, izgleda da je sada đavo definitivno odneo šalu. Sada već svi – ne samo teoretičari katastrofe – vide da se kakav takav dojučerašnji svetski poredak ruši kao kula od karata, što je stvar koja se u istoriji događala mnogo puta, s tim što je u prošlim vremenima na mesto starog poretka dolazio neki novi, koji je po pravilu bio lošiji od prethodnog, ali je ipak bio poredak, za razliku od stanja besporetka – i bez perspektive da će neki biti uspostavljen – u koje je zaglibio moderni svet. Nevolja je što u stihiji ovoga sveta – koju neki zovu i istorija i još se oduševljavaju njome – važi pravilo taknuto-maknuto, što će reći da je svetsku zbrku nemoguće prevazići povratkom u idilična vremena, to jest veštačkim oživljavanjem mrtvih oblika života, što ovosvetska desnica neprestano pokušava. Malo će ko, recimo, poreći da su internet i druge tehnologije trenutnog informisanja ključni faktor eskalacije terorizma i slepog individualnog nasilja, ali nikome ne pada na um da predloži ukidanje takozvane svetske mreže. Pokušao je to, u osvit Prve tehnološke revolucije, onaj prikan Ned Lud – koji bi danas zacelo bio zvezda antigkobalizacionog pokreta – koji je sa svojim pajtašima uništavao i razbijao po Engleskoj, ali je na kraju prošao kao bos po trnju.

Od Ludovih vremena do danas svet se sve više oslanjao na tehnologiju i tehniku u kojoj je video rešenje svih problema i – naročito – mogućnost života bez ikakvog napora, što nas je već početkom XXI veka dovelo u situaciju da malo ko, ako iko, pamti dva-tri telefonska broja, pa kako će onda upamtiti komplikovanije stvari. Sećate li se sa koliko su samo entuzijazma belosvetski policaji hvalili prednosti video-nadzora koji je, je li, trebalo drastično da ograniči mogućnosti zločina. I – šta? Ne samo da video-nadzor nije smanjio broj nepočinstava, nego je direktnim prenosima masovnih zločina – poput onog sa rive u Nici – poslužio kao njihova propaganda. Sve smo bliži danu – ako taj dan već nije i osvanuo – u kome se katastrofe neće događati kao presedani u koliko-toliko mirnom toku realnosti, nego će se sama realnost pretvoriti u katastrofu, odavno je na to upozoravao metr Pol Virilo, ali je džaba krečio i bio svestan da džaba kreči jer je dobro znao da se pomahnitala stihija sveta ne može zaustaviti. I – šta? Šta nam je činiti? Ima li leka? Ima! Kožne gaće, ka i vazda. Ništa bolje nije izmišljeno.