Kritična računica

Onoga momenta kada su se napred pomenuta gospoda – u svojstvu, je li, građana – pojavila pred Kozačkom skupštinom, protestna energija se u trenu do te mere izduvala da su i najkrvoločniji žandarmerijski batinaši izgubili elan za pendrečenje, a u trenu je zgasnuo čak i oganj nepropadljivosti raspopa Antonija (prezime poznato redakciji).

Gledajući ih onako bezmudne, bezidejne, a neodustajne, pomislih da bi – da su se narečeni počem rodili u XVIII veku i 14. jula 1789. se pojavili pred Bastiljom – i Francuska revolucija prdnula u čabar, što bi bio svestrani bingo. Zašto – bingo. Evo zašto?

Između ostalog i zato što bi, da je Francuska revolucija propala, ovakve političke figure bile nemoguće. Ali, eto, usud istorije je udesio da se svi oni koji bi mogli sprečiti teška sranja rode prekasno, pa umesto da sprečavaju, prave sranja.

Bespuća povijesne zbiljnosti, šta drugo da vam kažem.

Koliko sam samo puta ovde pisao da je gungula pred Kozačkom skupštinom upriličena na dan petog oktobra 2000. bila samo predstava za narod koju je, fakat, odigrao narod, ali koja je bila pripremana nekoliko godina pre toga i koja je na scenu postavljena tek posle izbora – koje ondašnja opozicija nije bojkotovala – a koje je Milošević izgubio.

Tesno, treba reći.

I dana danas me (kad ih trevim) neki ondašnji gubitnici, sada dobitnici u povratu, žučno ubeđuju da je opozicija „pokrala“ kobne izbore, na šta im ja redovno odgovaram da ja to ne znam – kao što niko ne zna – ali da me savršeno boli Sebastian sve i da jesu.

Kao što vidite, nisam ja tako odlučan legalista kakav se predstavljam, nemam ja ništa protiv makijavelističkih tehnika pod uslovom da nisu seljačke.

Sada prelazimo na poentu naše današnje kolumne.

Šta god se zbivalo na ondašnjim predsedničkim izborima – i u danima koji su prethodili petom oktobru – ondašnja opozicija je godinama pre toga bila kupila loz, za razliku od današnje opozicije koja, poput grešnog Šloma iz vica sa bradom preklinje Boga da dobije premiju, a neće da kupi srećku, tj. da mrdne dupetom, nego gleda kako da poturi narodno dupe.

Nije kritična masa – vlažni san lenjivih „revolucionara“ – ta koja Janka ili Marka dovodi na vlast, nego Janko (ili Marko) stvaraju uslove za stvaranje kritične mase, kužite li, stari moji.

To je postalo jasno i kritičnoj masi koja je godinu i kusur dana zaludno cepala đonove u pokušaju da uličnim priredbama strmopizdi Vučića, pa je – čim su se opozicione personae dramatis pojavile pred Kozačkom skupštinom – rečene promptno napušila.

Videvši, međutim, da se kritična masa zaista spontano okupila – i da je vaistinu kritična – Visoki Respirator je odustao od partije šaha sa unutrašnjim Stefanovićem i momentalno angažovao Stefanovićevu policiju i parapoliciju.

I tu se – kao što rekoh – zajebao u računu. I nastaviće, izgleda, da pogrešno računa. Sve dok se ne pojavi neko ko će umeti da računa.