Krivično ogovaranje

To, naravno, ni najmanje ne utiče na državne i paradržavne poslove koji su – kako to majke opozicione invencije svakog dana iznova otkrivaju – u apsolutnim rukama samo jednog čoveka, čik pogodite kako se zove. Ono nije da opozicija (bar njen mali deo) ne odmiče od opijenosti epohalnim otkrićem – ravnom otkriću rupe na saksiji – da je Vučić „oteo državu i prigrabio svu vlast“.

Pojedinci (Marinika Tepić, npr) povazdan mlataraju papirima koji crno na belo dokazuju režimska nepočinstva i lopovluke. To, fakat, ostavlja utisak da opozicija ne sedi skrštenih ruku i da najavljuje teška krivična odgovaranja, možda i nešto gore (mada se Bakić nešto ućutao) ali osvežite pamćenje, zapitajte se nisu li i radikali, potom SNS-ovci, povazdan mlatarali krivičnim papirima, a šta se potom događalo sa krivičnim papirima, pitajte onog mog vuka koji je ovih dana u jednoj švajcarskoj klinici na liposukciji.

Ako Tepićka misli ozbiljno – a zasad nema osnova da mislimo da ne misli – onda joj treba skrenuti pažnju da će, nastavi li tim putem, završiti kao Verica Barać, a možda i gore, jer su oni koji će doći umesto Vučića tri put gori od onih koji su posle Đinđićevog streljanja Verici zagorčavali (i skraćivali) život.

Opozicije serbske svih vremena i boja (namerno) prave istu grešku koju su početkom XIX veka napravili ustanici malih porobljenih balkanskih naroda, koje je onaj prozorljivi kaluđer-svetogorac savetovao da ne uzimaju učešća u otomanskom metežu. Da kaluđer nije završio kao hajdučki ćevap, možda bismo danas znali šta je hajducima savetovao da čine, kao što bismo – da Đinđić nije streljan – danas znali bar kud udaramo.

Što uopšte nije slučaj. Poslušajmo glas naroda. „Đinđić za kime tako mnogo žali“ – piše N. N. komentator – „je na silu Boga pokušao da utera i presadi sistem u kome je malo više bogatih ali mnogo više nesiromašnih. I to odmah i instant. Ako je jedan od prvih naslova u Vremenu bio ‘Olako obećana brzina’, videli smo šta donosi olako sprovedena brzina.“

N. N. SaVremenik pogrešno percipira stvar. Nije on jedini. Legion im je ime. Đinđić jeste radio brzo – moralo se tako raditi – ali nije obećavao nikakvu „brzinu“, naprotiv, javno je govorio da će prva demokratska vlada zbog mera Srbima hitrim na grabež, sporim na rad veoma nepopularnih, posle četiri godine otići u opoziciju, ali ne pre nego što tokom te četiri godine stvari popravi i poboljša toliko da vlada radikala i esepesesovaca koja će je zameniti ne stigne da baš sve unakaradi, pa da potom – kada zbog radikalno-socijalističkih brljotina ponovo osvoji vlast – nastavi tamo gde je stala. Demokratizacija i uljuđivanje trebalo je da se odvija u etapama, brzinu su priželjkivale babe iz Vremena koje su snile što im je milo, a Đinđić im nije ostvario san.