Krizni štap

Umesto njega, govorila je doktorka Kisić, i to onako kako treba da se govori – smireno, bez afektacija, egzaltacija i mrsomuđenja. Smem se kladiti da bi epidemiološki piplmetar (trebalo bi ga napraviti) pokazao da je Kisićkin pristup odvratio više ljudi od nepotrebnog skitničenja nego sve državne pretnje i zloslutni SMS-ovi.

U neko konferencijsko doba, međutim, novindžika televizije (čije mi ime promače) dr Konu napravi pitanje a da šta je bio razlog onako demonstrativnog prekida prethodne konferencije, a dr Kon – ni pet ni šest – reče da je to bio dan u kome je sedam ljudi umrlo, da je to potreslo dr Stevanovića, da su se krizne štablije solidarisale sa njim i da on, Kon, nema nameru da se pravda.

Izgleda da je i dr Kon podlegao staroj srpskoj boljci – koja je na ovaj ili onaj način odnela više života nego sve epidemije zajedno – naime da je on član nekog nadnaravnog i nedodirljivog tela koje je iznad zakona, a svima drugima zakon, a da mu je dodatna krila dala podrška Vrhovnog Zakonodavca.

Stvar ipak ne stoji tako.

Sve krizne štablije su vrhunski kliničari, što će reći da je svaki od njih po prirodi posla prisustvovao desetinama, možda i stotinama smrti pacijenata. Jeste to muka duha i emocionalni stres lekarske profesije, ali to se mora prevladati tokom studija i stažiranja. Tačka.

Sledeća tačka dnevnog reda.

Brnabićka, infektolozi, virusolozi, imunolozi i sl. ne moraju znati, ali bi epidemiolog Kon morao znati, da je u slučajevima epidemija potrebno izvesno vreme da se inercija normalnog toka stvari zaustavi i da određenom (povelikom) broju dilbera – prisutnih u svim populacijama – koji misle „nije to ništa, neće to mene“ dođe iz dupeta u glavu da je đavo odneo šalu.

To je opisano još u srednjovekovnim hronikama kuge – nemojmo si laskati da smo od tada nešto uznapredovali – to je tzv. uračunati rizik, to je naprosto tako i očekivati da će sve zamreti onoga momenta kad Brnabićka i Kon udare rukom o astal poprilično je naivno, ako ne i nešto gore.

To je možda moguće u Monaku, ali u mnogoljudnijim zemljama ne. Uočite na primeru Italije, Španije i SAD, povezanost broja stanovništva, sporost zaustavljanja gungule i broj obolelih.

Ono što epidemiološki hećimi pokušavaju da rade na konferencijama za štampu spada u domen odnosa sa javnošću, što je (ozbiljan) posao za koji nisu obučeni, pa se posledično često i ne snalaze.

U tom smislu bilo bi mudro da krizni štab dobije portparola/ku, da saopštenja pišu stručnjaci iz branše koji će promišljeno dozirati odnos štapa i šargarepe, a da doktori sede i odgovaraju na pitanja vezana za materiju u kojoj plivaju kao ribe u vodi.

Tako će Krizni štab biti krizni štab, a ne krizni štap.