Krležijana

Zbog poganog jezika glava mu je u više navrata visila o koncu, a o glavi su mu radili ideološki potpuno različiti zlikovci poput (pajtaša mu) komunista i (sunarodnika) ustaša. Sam Krleža je jednom prilikom ovako opisao svoju ratnu egzistencijalnu situaciju: Ili Dido ili Đido. Mislio je na Dida Kvaternika, i Đilasa, srećom po nas Milovana, ne Dragana. Dilema je bila sledeća: ko će ga od rečene dvojice roknuti i overiti.

E pa, znate šta? Ko se zameri i komunjarama i ustašama ne može biti loš čovek. Ovogodišnji Festival jednog pisca, posvećen Krleži, upravo je u toku, a to se nimalo ne dopada ovdašnjim rodoljupcima-Ćosićevim-dupeljupcima, jer da, šta će nama tamo neki Krleža, Hrvat i katolik, kod naših živih velikana i pročaja. Na stranu bazični idiotizam takvih razmišljanja, Krleža je ličnost od najvećeg značaja za srpsku kulturu s kojom je do smrti ostao u tesnoj vezi, na koju je uticao, i na koga je ona dobrano uticala.

Druga je stvar što je Krleža napisao mnogo jetkih stranica o srpskoj kulturi, srpskom nacionalizmu i srpskoj salati, čime je zaradio epitet srbomrsca. Bilo bi, naravno, mnogo bolje da je te stranice napisalo neko domaće pero. Možda bi neko i napisalo. Ama se nije usudilo. Ili se, kao Konstantinović, usudilo, pa prošlo kao boso po trnju. Kritika ovdašnjeg pokvarenjačkog kretenizma još uvek je strogo zabranjena.

S druge strane, Krleža je takođe napisao ne mnogo manje jetkih strana o hrvatskoj kulturi, hrvatskom nacionalizmu i hrvatskom cvijeću, što ga je u Zagrebu etabliralo kao prosrpskog veleizdajnika i, uopće, kao nedemoljubivog kosmopolitu. Krleža je, vaistinu, bio kompleksna ličnost, teško ga je bratimiti, još teže čitati, a to će uskoro postati sasvim nemoguće. Jer Krleža, erudita kakvog južnoslovenske književnosti ne poznaju, govori iz jednog drugog vremena u kome je literatura bila ozbiljan posao, a ne laka zabava.