Krst i petokraka

Na jednoj pozidi, recimo, pored puta Užice – Bajina Bašta, odmah ispod Nikolića brda, anonimni narodni genije beše svojevremeno namolovao lapidarno „Ž 1 M“ što je trebalo da znači „živeo Prvi maj“. Dugo se održao taj „Ž 1 M“, ne bez nostalgije sam nedavno prolazeći tuda primetio da je izbledeo. Povukao se pred najezdom novog, pravoslavnog gigantizma. Koji, uzgred rečeno, nema veze sa pravoslavljem, u krajnjoj analizi – sa hrišćanstvom uopšte.

Hrišćanstvo je, naime, potpuno nespojivo sa bilo kakvim preterivanjem, razmetljivošću, a pogotovo ne sa inatom. Ako investitori i graditelji računaju da će visinom mega krstova podići sopstveni rejting u Božijim očima, onda bi njihovi parohijski sveštenici svakako trebalo da ih upozore na to da im je računica pogrešna. Nije, međutim, razložno očekivati obziran odnos prema mističnim simbolima u zemlji gde se ne poštuju ni najobičniji saobraćajni znaci. Krst je simbol čitavog mnoštva stvari o kojima ovde, zbog nedostatka prostora, ne možemo govoriti. A simbol je kao hologram. Jedan ovako mali – + – sadrži u sebi sve što i deset puta veći. A nekoliko hiljada puta veći – kakvi već niču po prilazima srbijanskih gradova – ukazuje na otvorenu nameru neimara da pripomognu poslovima gospoda Boga. „Jeste“, grakću zagovornici džinovskih krstova, „ali svugde po hrišćanskom svetu podižu se krstovi.“ I tu su donekle u pravu. Puni su ih, recimo, i Grčka i Kipar, nema tamo oštrije krivine bez krsta ili kapelice, ali dimenzije tih krstova i kapelica su tako male, tako je sve to skromno, da ih naši krstograditelji ni pogleda ne bi udostojili. Krst visine metar i po, idi beži, gde to ima…

Tek nisu u pravu stavroteoretičari koji naglasak stavljaju na dekorativnu funkciju megakrstova. Vide se, kažu, iz daleka. Doprinose „vizuelnom identitetu gradova“. I tu dođosmo do žalosne poente cele ove priče – do dekorativnosti i „vizuelnog identiteta“. Kao što je u SFRJotu sve ono čega nije bilo (niti je moglo biti) u stvarnom životu konceptualističkim konceptom bivalo projektovano na gole padine planine, tako jesu i hrišćanske vrline (kojih u realnosti još manje ima nego što je bilo „Tita našeg ponosa“) zamenjene hipertrofiranim betonskim skalamerijama. Ima tu jedna još žalosnija poenta i još tužnija priča o večitoj ovdašnjoj nesolidnosti i nestabilnosti. Ni za nju nema prostora. Ali se može proveriti. Stariji će se setiti: pre trideset godina na umrlicama kojima su oblepljivane naše varoši, retkost je bilo videti krst. Sada je retkost – nemoguća misija zapravo – videti petokraku. Šta li je sledeće?