Krv, znoj i suze

Srbijica se, takođe fakat, nalazi u situaciji vrlo sličnoj onoj od pre ravno sto godina – u magazama nema ni rane ni džebane, a gadna vremena tek nailaze. Treba, dakle, podržati Overlorda u nameri da državu izvadi iz bule. Ali ta podška podrazumeva i malo zakeranja. Pa da počnemo, kako je i red, od osnovnih stvari. Na prvom mestu, ukoliko namerava da se koliko-toliko konsoliduje (manimo se bogaćenja) i da prekostane, država Srbija – de iure na čelu sa Underlordom, a de facto sa Vučićem – mora da bude apsolutno suverena, to jest da prestane da deli vlast sa odmetnutim delovima policajnog aparata i grupama „porodičnih ljudi“ koji joj prečesto nameću svoju volju. Nije ovo ceo spisak. Ima tu još kojekakvih sivkastih interesnih zajednica koje – sve se pozivajući na svetinju patriotizma – stavljaju klipove u točkove Overlordove revolucije.

Ako bi počem državica Srbija povratila poljuljani autoritet – u šta, inače, čisto sumnjam – samo u tom slučaju bi mogla da se lati mučnog posla sopstvenog uređenja. Što će reći da se najpre okane svega što joj nije u opisu radnog mesta. Jer, znate šta, faktor vreme je u pitanju. Dok državnici srede partijske, rođačke i prijateljske probleme, dan se provuče, pa tehnički nisu u stanju da se pozabave opštim stvarima i onda ih odlažu za sutra. Koje nikako da nam svane.

Živimo u vremenu globalne opsednutosti komercijalnim stranama života, pa će, pretpostavljam, jeretički zazvučati moja tvrdnja da naš problem nisu primarno finansije. Naš pravi problem je četvrtvekovna navučenost na haos. Kada bi se recimo Overlord Vučić nekim slučajem dokopao čarobnog štapića i u srpsku kasu čarobnim štapićem upumpao petsto milijardi evra, tvrd vam stojim da bi se – posle prividnog dvogodišnjeg uspona – vratili u isto ovo, a možda i gore stanje. Zašto je to tako? Da bih to, da kažem, eksplicirao, moram se poslužiti banalizacijom. Uzmimo primer hroničnog alkoholičara ili neizlečivog narkomana – koji po prirodi stvari žive u teškoj bedi – a kojima se posreći pa dobiju sedmicu na lotou. Da li vi mislite, cenjeni publikume, da bi rečeni alkoholičar i narkoman nakon dobitka ušli u period blagostanja. Jok, more! Znate kako se kaže – kako došlo, tako i otišlo, a u konkretnom slučaju, pare bi ekspresno završile u venama srećnih dobitnika i – gle apsurda – verovatno bi ubrzale njihovu propast. Na šta ciljam? Da li to insinuiram da je naša država narkoman? Da! Insinuiram. Naša država – sa izuzetkom nekih parajli državnika – istina nije navučena ni na kokain ni na heroin, ali je navučena na duhovnu bedu – izuzetno jak narkotik, da ne bude zabune – koja je sprečava da sagleda u kom grmu leži zec materijalne bede. Nije to sve. Takva, drogirana, naša država vidi probleme tamo gde ih nema, a previđa ih tamo gde se već decenijama gomilaju. Vučiću, misli o tome.