Kud sad

Sa gubitništvom, frustracijama i ojađenošću ništa se konstruktivno ne može učiniti ma koliko plemenski šamani spas priviđali u „nacionalnom okupljanju“. Okupljanje u slabosti samo povećava slabost, a sve skupa obično završi u destrukciji. U šta smo imali priliku da se uverimo prilikom svakog „nacionalnog okupljanja“. Konfederacija profesionalnih srpskih plačipički i narikača – listom suštinski beznačajnih ličnosti – domogavši se poluga moći sistematski je radila na produbljavanju frustracija i na afirmaciji beznačajnosti. Kardinalnom greškom ugrađeni u politički sistem, rastakali su i sistem i državu, a plemensku samovolju uzdigli kao vrhunsku vrednost, dok su istovremeno pogubne posledice državne rastočenosti pripisivali Briselu, Vašingtonu ili Vatikanu. U sveopštem raspadanju, raspadalo se i mišljenje, osim ako pod taj pojam ne podvedemo famoznu Koštuničinu „srpsku misao“. Umesto analitičkog pristupa realnosti političkim prostorom počeo je da dominira sistem plemenskih ideologema, a od stvarnosti se očekivalo da se uklopi u taj sistem.

Na sreću, postoji alternativa. Gospodar Tadić je uvideo da srpska država može opstati i postati prosperitetna samo pod uslovom da postane ono što treba da bude – vrhovni autoritet nad suverenom teritorijom i jedini monopolista sile. Gorepomenuta konfederacija, predvođena Koštunicom, međutim, i svita njegovih lopuža, biznismena, pesnika i filozofa, ne miri se lako s gubitkom uticaja i mogućim krahom sopstvenih kolektivnih halucinacija. Već godinama, a raznim povodima, ta sumorna ekipa pokušava da se na vlast vrati uz pomoć serije uličnih državnih udara. Za sada, nesankcionisano. Hapšenjem Mladića – potezom veoma nepopularnim – Gospodar Tadić je počeo da deluje kao državnik od formata. Treba ga podržati u tome.