Kud se dede

Dok se ne beše zapopečiteljio, nje bilo dana a da ga nije bilo u medijima, što je – da ne bude zabune – unosilo poprilično svežine u naše zlehude novinčine strave i užasa, jer je Tasovac žovijalan tip, zajebant od kova koji izuzetno cenim, a pride je i sposoban čovek. I – cap. Avanzova čovek u ministra i nestade ko jaje s groba, pa sad Panović mora da raspisuje poternicu. Ono, fakat, i ja sam sa ovog mesta slao popečitelju diskretne poruke da se – ako uhvati malo vremena – pozabavi Ljušićevim glasničkim vandalizmom, ali ministar nije odgovarao. Što je jako čudna stvar. Ne to što mi ne odgovara – to je uobičajeni popečiteljski manir – nego što postupa suprotno dobrim srpskim, ministarskim običajima. U Srbiji ljudi teže popečiteljskom položaju da bi se afirmisali, izašli iz anonimnosti i blebetali po novinčinama, a Tasovac – pre uspenja na položaj popečitelja razgovorljiv celebrity – nakon što postade ministar nestade u mukajetu, ilegali i samozatajnosti.

A Ljušić u međuvremenu avanzovao u feljtonistu “najstarijeg dnevnog lista na balkanu”. Hm! Šta bi – sve se nešto pitam – rekla Ljilja Smajlovićka kada bi zbog toga tiraž “Politike” otišao u makulaturu ili kada bi autori kojima je Ljušić isekao knjige u znak protesta pocepali primerke “Politike” na javnom mestu. Ne huškam na vandalizam, čestnejši publikume, samo nagađam. Kako pre neki dan spomenusmo, popečitelj se nije oglasio ni povodom energičnog nasrtaja popečiteljke energetike na Danas? Samozatajnost je nedvojbeno vrlina, ali – i to smo apostrofirali – vrlina ume da pređe u manu.

Ja sam, dame i gospodo, mnogo više očekivao od popečitelja Tasovca. Zanosio sam se mišlju da će od srpske kulture napraviti bar jednu trećinu od onoga što je napravio od Filharmonije, pre njegovog direktorstva ustanove koja je tavorila na ivici nestanka. Sad će drkadžije da dreknu – nema para! Ko kaže da nema? Nema mnogo, ali – uz sasluženje dobre atmosfere i malo poleta – mnogo i ne treba. Evo, recimo, zemlja Srbija nema relevantan časopis posvećen, kako se to kaže, kulturi i društvenim pitanjima. Šta bi falilo da se nekadašnji Vidici, časopis u kojima su stasavale generacije pisaca, pesnika i novinara (ne novindžija) ponovo pokrene? Cena? Prava sitnica, što reko Sir Oliver. Mogu li se, nadalje, organizovati javne tribine na raznorazne zapostavljene ili prećutane teme? Mogu, naravno. Cena? Još veća sitnica! Mnogo toga se može, samo kad se hoće, cenjeni publikume, siromaštvo nije izgovor za sve, setite se samo u kakvim je grozomornim uslovima cvetala kultura u postrevolucionarnoj Rusiji? Nego da ne dužim – Ivane, ovde Soko, javi se!