Kuda plovi brod

Nakon što sveti Sava prođe kroz mašinu, kao finalni proizvod dobijamo svetosavlje, krajnje konfuzan koncept u kome je autoritet Savine svetosti pokriće za mnoge nesvete postupke i namere. U mašinu ušao asketa i molitvenik, koji se u politiku mešao tek toliko da zavađenu braću spreči da se ne poubijaju, iz mašine izlazi školski revizor, nacionalni radenik, brat Srbin koji glasa za svaki zaumni projekat potomaka. Pa sad, kad je već Sava Srbin, pri tom sveti, u nekim se usijanim glavama rodila pomisao da su – sledstveno toj logici – svi Srbi sveti, a „srpske zemlje“ još svetije. Ta traljava romantičarska doktrina o nebeskosti i izuzetnosti Srba, sklepana polovinom pretprošlog stoleća, još uvek je vladajuća, ali je sve manje romantična i svakim danom sve subverzivnija.

Naša „realnost“ je do te mere impregnirana tim prastarim ideologemom, da se bulažnjenja tipa, recimo, da „mi možemo i ono što ne možemo“ najozbiljnije uzimaju u obzir prilikom donošenja dalekosežnih odluka. Okanimo se, načas, marksizma, pa se stavimo u položaj gospoda Boga koji vidi da Srbi i Srbija tonu u idolopoklonstvo. Šta Gospod čini? U pravilnim razmacima šalje epitimije u obliku nesreća i ratova, ne zato da bi se osvetio, nego da bi nas otreznio. Da pojednostavim: kao što „pod našim uslovima“ nećemo ući u EU, tako pod tim uslovima nećemo nikada napraviti „nebesku“ Srbiju.

Gotovo opipljivo stanje rasula srpske crkve, države i kulture zahteva korenite promene nacionalog softvera koji se nepovratno odvojio od realnosti. Kao što smo nedavno videli u Marićevića jaruzi, pseudomitološki rituali i proslave srpskih „svetinja“ nisu više u stanju da okupe ni državni vrh i promotere lažne svetosti, nikoga, zapravo, osim šačice jurodivih koji misle da će mistika kultnog mesta dovesti kralja na presto ili vratiti Tita u život.

Za taj posao ne trebaju nikakve naročite investicije, avioni, kamioni ili studije o izvodljivosti. Potrebna je samo politička volja da se sagleda realnost. Sve ostalo će da ide samo od sebe. Nema tu bog zna šta dobrog da se vidi. Fakat. Ali ako ne pogledamo danas, prekosutra će prizor biti još crnji i gori. Što bi rekao onaj filmski lik: „Situacija se usložnjava“.

Za sada naša država, državni menadžment i posada, podsećaju na zarđali brod ludaka u koji nadire voda, dok kapetan i oficirski kor planiraju krstarenje na Bahamska ostrva i određuju kurs po neupotrebljivim mapama. Brodski sveštenici ih, međutim, uveravaju da su na pravom putu i da će se pre ili kasnije geografija okolnog sveta saobraziti njihovim pomorskim kartama. Jer, bogati, „mi možemo i ono što ne možemo“. I, bogme, možemo. Malo ko ovo može.