Kultura laganja

Političari, ne samo srpski, nego i belosvetski, nisu neki istinoljupci, nije to nepoznato, ali – osim u Srbiji – nije ni opasno, jer se u blagorazumnijem delu sveta političarskim laganjima i nadlagivanjima ne poklanja naročita pažnja, nego se gledaju učinci, pa ukoliko je ovaj ili onaj lažov u stanju da uradi nešto na opštu polzu, onda mu se za laganje i mašćenje progleda kroz prste, ukoliko, pak, ne zna ništa drugo osim da laže, onda odlazi u ropotarnicu istorije. Ili na neko još gore mesto.
Kao što smo napred, na Dačićevom primeru, ustanovili, srpski političari ne umeju čak ni da uverljivo lažu, o nekim praktičnim učincima ne vredi ni govoriti, a opet im – za razliku od sirotinje raje – ide dobro u životu. To je posledica plemensko-burazerskog shvatanja politike, to jest seljačkog makijavelizma tako karakterističnog za Srbiju, u kome je bitno da je ovaj ili onaj državnik „naš“ i da je spreman da „naše“ ispozapošljava, a šta priča, to nije bitno, bitno je da se „bori“ za „našu“ stvar, a znamo da je u ratu kao u ratu – sva su sredstva dozvoljena.

Dobro de, nema čoveka kome se povremeno ne omakne poneka laž, ali kada laž postane stil života, kada se laže i u situacijama u kojima je za lažova probitačnije da kaže istinu, onda kola kreću nizbrdo, što lažova ič ne uznemirava jer će – ne trepnuvši – ustvrditi da kola idu uzbrdo. I to punom parom.

Setite se samo kako je 1999 blaženopočivši Dačićev šef podvio repić, povukao vojsku i policiju sa Kosova, pa na kraju proglasio „veličanstveni pobedu nad višestruko nadmoćnijim neprijateljem“. Mogao bih – samo da je karaktera – do u nedogled nabrajati presne političarske laži koje pas s maslom ne bi pojeo, a koje je srpska javnost u slast progutala. I koje će, kako stvari stoje, nastaviti da guta. Da sve bude crnje i gore, laganje nije ekskluzivitet ljudi posebnog koba, laganju se itekako odaju i političari takozvane demokratske provenijencije, iako, fakat, lažu nešto kulturnije ili bar sačekaju da – pre nego što počnu da lažu – protekne izvesno vreme. Dačić, međutim – i njemu slični – ne obaziru se na istorijsku distancu. Danas će reći ovo, sutra će – samo li se pokaže da laž nema prođu – mirne duše reći da su rekli ono . I nikom ništa. Misim doslovno – ništa. A vi razmislite šta je pisac hteo da kaže.