Kursne razlike

Nemamo mi, naime, sreće sa akademskim građanima. Evo, ovih je dana svojih pet minuta slave dočekao izvesni Miladin Kovačević, ekonomista, a možda i doktor nauka, koji je u velikom stilu obznanio srpskom narodu i senatu da prosečna plata u Srbiji možda jeste mala, ali da zahvaljujući našim posebnostima i zaostalostima, vredi čitavih 1.100 evra. Samo mi to, izgleda, ne umemo da cenimo. Koji režim ne bi poželeo takvog ekonomistu? Koji mu to režim ne bi ustupio medijski prostor? Jer, pazite, po tom novom, Kovačevićevom kursu, onaj misteriozni satelit, recimo, ispada mnogo jeftiniji. Gotovo pa bagatela. Prosto mami hadžije da kupe još jedan.

Ne sumnjam ja da je Miladin upotrebio neki naučni metod. Ne bi valjda čovek izlazio u javnost sa neproverenim činjenicama. Doduše, nauka se u nas ne ceni dovoljno, neće Miladin doživeti slavu Novaka Đokovića, a trebalo bi. Mogu samo da zamislim kakvu bi revoluciju u ekonomskoj nauci izazvala argumentovana studija o tome da se u našem „lideru u regionu“ za 37 evra može kupiti dobara u vrednosti od čitavih 100. Što je, saglasno Miladinu, ovde stvarno i moguće. Samo to, da ponovim, rulja ne zna da ceni. Nego traži leba preko motike.

Statističkim hokus-pokusima može se stići do svakakvih brojki. Pretpostavljam da je, recimo, staro gvožđe u nas izuzetno jeftino, a vispreni ekonomista sigurno nije propustio da i to obuhvati svojim naučnim radom. Koji odašilja nedvosmislenu političku poruku: budite zadovoljni, kupujte staro gvožđe i heroin. Artikal takođe mnogo jeftiniji nego na trulom zapadu. Na kome, uzgred rečeno, hiljadu i sto evra i nisu neke pare. Jeste, ovde je to sanjana plata, ali toliko otprilike zarađuje baba sera u nekoj minhenskoj pivnici. Pri tom joj i deca zaposlena. A i muž ima neku crkavicu. Da minhenska baba sera zna da je tih hiljadu i sto evra u stvari samo trista, kako Miladin naučava, eto ti nje prekosutra pred klozetom neke beogradske kafane. Jer se ovde, cenjeni publikume, sranje više ceni i adekvatnije plaća.