Lagodnost u nekulturi

Pre nego što zađemo u sitna crevca, zapitajmo se zašto Frojd tvrdi da kultura izaziva nelagodu, kad mi Srblji (svih boja) smatramo da kultura (onakva kakom je u skudoumnosti poimamo) služi za oduhovljavanje, ulepšavanje, oplemenjavanje i bla, bla, bla, života.

Kvaka je u tome što Frojd za razliku od nas nije mislio na kulturnu produkciju, nego na temeljnu, tzv. opštu kulturu, koja s vremenom – delom spolja, delom iznutra, malo milom, malo pendrekom – nameće niz ograničenja ljudskoj tupoumnosti i samovolji.

To, fakat, naročito u počecima akulturacije izaziva popriličnu nelagodu, ali se u konačnom svođenju računa isplati.

Međutim, ni najviša kultura nije u stanju da ukloni sve nelagode života i da učini da poteku reke meda i mleka – da je to moguće, ne bi bilo kulturnijeg naroda od nas Srba – ali ni najcrnja nekultura ipak ne odvodi u totalno divljaštvo, iako mu se opasno približava.

Nadam se da će se i naš drug, „Zemljak“, složiti da je jedna stvar nelagoda života u Nemačkoj, Francuskoj ili Finskoj, a sasvim druga stvar nelagoda života u Srbiji i ostalim podsaharskim i nadsaharskim zemljama.

Proviđenje (ili za ateiste – logika istorije) društva – među njima i naše – čiji članovi nisu u stanju (ili naprosto ne žele) da nelagodu samoograničavanja i uzdržavanja postignu ličnim naporom i pretrpe ih „iznutra“, prisiljava da desetostruko veću nelagodu (i na mnogo duže staze) pretrpe spolja, delom posredstvom besparica i nestašica (kojima se suzbija alavost), delom tirjanstvima i nepočinstvima autokratskih režima raznih boja (koja suzbijaju samovolje).

U takvim, drljavim, lagodno nekulturnim društvima, uopšte nije nemoguće – naše je živi primer za to – da kulturna produkcija bude na vrlo visokom nivou, ali to je samo zato što je umetnost lični napor i zahteva mnoga samoograničavanja i samoodricanja.

Temeljno nekulturnim društvima, društvima koji su do nekulture napravila kult – oličen, recimo, u nekom tirjaninu – društvima, nadalje, koja masovno misle da mogu i ono što ne mogu i da im niko ništa ne može jer su jača od sudbine, ni najviša umetnost ni najbolja kulturna produkcije ne može pomoći jer ostaje zatvorena u getu.

Sasvim je logično da nekultura – da bi se još lagodnije valjala u blatu primitivizma – u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja stane da nasrće i na umetnike iz geta – takvi im uzimaju ljeb iz usta – to je sada eskaliralo pa se čuje (kilava) cika i piska, ali se nije čulo dok je stvar bila u fazi ekspres lonca, dok je sumašedši Abu Ćirjak napušavao Konstantinovića.