Lastar se seli na jug

I na koga prvo naleteh?

Na „Lastara“, jednog od najrevnosnijih vejača ovejane komentatorske suštine koji je, nezadovoljan nekim mojim smatranjem, zapisao sledeću misao velikih ljudi:

„Sve što se dešavalo u vezi s našom skupštinom i vladom jeste udžbenički primer uzurpiranja vlasti i zatiranja demokratije i demokratskih institucija.“

Slično kao i Lastar misle i mnogi ugledni Nadfamoznici i Nadsituacionisti koji povazdan nariču nad „uzurpacijom vlasti, zatiranjem demokratije i demokratskih institucija“, što je vrlo slično situaciji poslovičnog Šloma koji se ljuti na Boga što mu nije sredio zgoditak na lutriji za koju nije kupio loz.

Dragi Lastari, sve što se dešavalo, što se dešava i što će se dešavati je udžbenički dokaz da u Srbiji demokratije i institucija nikad nije bilo (niti će je, kuda stvari idu, biti), samo što je to sada – zahvaljujući devizi brže, jače, bolje – vidljivo i najvećim tupsonima.

Da je u Srbiji ikada bilo pravne države, demokratije i institucija, Vučić bi, doduše, mogao doći na vlast – pravo da bira i bude biran ne može mu se osporavati – ali ni u snu ne bi mogao da radi ovo što radi, a pogotovo ne na način na koji to radi.

U Srbiji se – osim u periodima kad joj je najbolje išlo, što će reći u periodima kada nije postojala ili kada je bila partijska organizacija – nikada (osim nakratko posle petog oktobra) nije ni pokušalo da se napravi stabilna demokratska i institucionalna država, nego su sve (nevelike) energije traćene na nemoguću misiju – stvaranje države svih Srba.

Da nije bilo tog zaumnog projekta – od koga se ne odustaje, naprotiv, ponovo se ulazi u gazimestansku fazu – uza sve ratove i pomore, Srba bi danas bilo najmanje sedamnaest miliona stanovnika, pa tako Smajlovićkine novindžike ne bi morale da huškaju neodgovorne tridesetogodišnjakinje da rađaju, a Vučić ne bi morao da brine kako će popuniti redovni sastav Gvozdenog puka.

Idemo dalje.

Da ne bi tog (samo)ubilačkog projekta, Srbija bi i u teritorijalnom smislu bila za najmanje trećinu (možda i više) veća, a zasigurno bi bila što sada glumata da jeste – lider u regionu.

Pisac hoće da kaže da je stvarajući Veliku Srbiju, Srbija dovela do prosjačkog štapa ovu (već jedva) postojeću.

Koja udarnički nastavlja da glumata Pijemont.

Ko biva…

Samo malo strpljenja, braćo u tuđini, uskoro će kucnuti čas da se ujedinite sa majčicom Srbijom.

Braća u tuđini – šta će, kud će – gledaju po navici u majčicu Srbiji ko bik u pizdu, usput (onoliko koliko mogu i gde mogu) raspičkavajući i okolne države u kojima žive u getima projektovanim, ne u Zagrebu, Sarajevu i Podgorici, nego u Beogradu.

Koga li će to ujediniti Srbija, koja nije u stanju da se ujedini ni sa samom sobom, ostaje da se vidi.

A izgleda da će se i videti.

Kupujte kavlarske gaće.

Pred nama su nove veličanstvene pobede.