Lepši Pol Pot

Da li se Vesna uskurčila načelno ili se prepoznala u nekoj od pomenutih čaršijskih socijalnih i etničkih grupacija, nije poznato, a nije ni tema naše današnje kolumne.

Naša tema je primjedba N. N. podfamoznika – žestokog neprejebivca, treba li uopšte reći – koji je ustvrdio da je moja fenomenologija čaršije luk i voda i da odgovorost za sva nepočinstva koja pripisujem čaršiji u stvari padaju na „službu“, pretpostavljam da znate koju.

Nesporne su tesne veze čaršije i službe, ali nož i pogača su u čaršijinim, ne u službinim rukama. Mogli bismo to i ovako postaviti: „služba“ je oružana formacija čaršije, ali je pod striktnom „civilnom kontrolom“.

Što će reći da „služba“ osluškuje – i prisluškuje – čaršiju, ali da radi samo ono što čaršijin bubanj kaže. Rečju – simfonija.

Mnogobrojni su primeri simfonije službe i čaršije.

Uzmimo jedan primer.

Pre desetak godina pokojni Sava Dautović je u Danasu objavio faksimile izveštaja koje je „otac nacije“, Ćosić, uredno podastirao Udbi sa posleratnih sastanaka „kritičkih intelektualaca“ u famoznoj Siminoj 8 (jebo ih Sima sve na kamari).

Da li je nakon objavljivanja faksimila pukla bruka?

Ma jok.

Ispod Savinog propratnog teksta jedva da se pojavilo pet-šest komentara, od kojih su četiri bila „odbrambena“, ko biva… kako se Dautović usuđuje da blati lik i delo takve jedne moralne gromade.

Primer drugi, ovde već pominjani.

Pomenuta „moralna gromada“ i Đilas (Milovan, ne Dragan) zakažu neko antiprotivno predavanje u nekom mutlaku, neka se ondašnja mlađarija željna demokratije, navata na bućkalo i u zakazani čas dođe u mutlak, kad – viđi vraga – moralna gromada i Đilas se ne pojave na predavanju, ali se zato pojavi „služba“ i poapsi mlade demokrate, od kojih je jedan docnije pod misterioznim okolnostima premetnuo svetom.

Primer treći.

Opštepoznati. Sredinom šezdesetih godina današnji najugledniji – moglo bi se reći i svesrpski – čaršilija i bogougodnik (ima i br. lk poznati Pakoviću) po nalogu „službe“ naguzi uglednu društveno-političku radnicu, što samo po sebi ne bi bilo zazorno – punoletni su, nek se guze – da služba tom zgodom nije napravila tonski snimak politički provokativnog guženja koji je kasnije poslužio kao dokazni materijal za zglajzavanje nagužene stranke.

Trista pedeset kompletnih brojeva Danasa ne bi bilo dovoljno da se nabroje svi (poznati) primeri sličnih čaršijskoslužbenih bedastoća i moralnih katastrofa, a hiljadu i dvesta kompletnih brojeva Danasa bi bilo malo da se dokumentovano dokaže da, uzimajući sve u obzir, Srbija umesto Vučića zaslužuje Pola Pota.