Lešinarenje

Kao osoba bliska (jedno vreme možda i najbliža) Josipu Brozu, Jovanka je, sasvim razumljivo, izazivala podozrenje, zavist, pa i mržnju ondašnjeg „državnog vrha“, čiji su se pripadnici prosto utrkivali ko će Titu prići što bliže. Zli jezici su tvrdili da to nije bio brak iz ljubavi, ali ja u to čisto sumnjam, jer su u ono vreme Tita svi voleli, svu su želeli da se udaju za Tita, čak i mnogi muškarci, pa zašto bi tu Jovanka bila izuzetak. To je, međutim, nebitno za našu priču.

Visoki SFRjotovski rukovodioci bili su, dakle, ubeđeni da Jovanka ima preveliki uticaj na Tita ( a koja to žena nema uticaj na muža) i da im tendenciozno mrsi konce, pa im je čisto laknulo kada se Tito pokarabasio sa suprugom Jovankom. Možda su i visoki rukovodioci imali udela u tom karabašenju, ko će to znati, istorija će pokazati, najverovatnije u mesecu limburgu nekog budućeg kukovog leta.

Kada je Tito potegao i umro, visoki jugoslovenski rukovodioci dobili su odrešene ruke da se obračunaju sa Jovankom. Smestili su je u neku ruinu od vile, oduzeli joj lične stvari, između ostalog i ličnu kartu i pasoš, udelili joj neku majorsku penzijicu i prekrili je dubokim zaboravom. U kome je zakonita supruga najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti životarila do takozvanih demokratskih promena. Ali te promene ništa nisu promenile u Jovankinom životu. Sve je ostalo po starom. Ono jeste, u neko doba su joj popravili razvaljeni krov, ponovo dobila dokumente, a u par navrata ju je posetio i Rasim Ljajić. U vazduhu je, bar za mene, sve vreme ostalo da visi jedno pitanje: Ako su komunistički rukovodioci imali kakvog-takvog razloga za pizmu na Jovanku, zašto su se na nju ispizmile nove, bajagi demokratske vlasti? Sve se to dalo srediti. I to za sitne pare. Udovica je već bila stara žena sa minimalnim prohtevima i potrebama. Političkih ambicija (verovatno nikada) nije imala. Nije pisala memoare koji bi bilo koga mogli kompromitovati. Ali eto, nekako je svima bilo lakše da Jovanki bude što teže. A najteže joj je bilo onomad, kada je zbog bolesti smeštena u bolnicu. Majko mila, kakvo je samo lešinarenje nastalo po tabloidima serbskim. Dobro, tabloidima je to u opisu radnog mesta, ne može im se to zameriti. Ali u tabloidnosti su počeli da se utrkuju i srpski lekari, željni valjda svojih pet minuta slave. Nije bilo dana a da nisu višekratno kršili Hipokratovu zakletvu. Detaljno su, pa čak i sladostrasno, krvožednoj srpskoj javnosti opisivali Jovankinu kliničku sliku. Ja je ne bih ovde opisivao. Lešinarenje, dame i gospodo, eto, to je srce Srbije.