Leteći tanjiri koji su se pre neko veče pojavili nad Beogradom upotpunili su u suštini marsovsku prirodu događaja u Beogradu. Da li su NL objekti stvarni li ne – to se ne zna, niti je moguće saznati. Fiškal po svemu sudeći nije samo Borisu trpao LSD u kafu, nego je izgleda ubacio čarobnu kiselinu u vodovode svih većih gradova u Srbiji. Da budem iskren, u mladim danima sam znao da progutam poneku „piramidu“ i da vam kažem: ono što sam video – mada je ponekad bivalo zastrašujuće – beše mnogo, mnogo bolje od ovog lošeg tripa iz koga nema izlaza. Sve se ovo, mislim kompletna struktura „lidera u regionu“, kako-tako održava isključivo zahvaljujući neprestanosti TV programa. Pogasi televizije, i „lider regiona“ ode u 3LPM. Raspade se kao mehur od sapunice.
Prezident je, rekao bih, toga svestan, pa ne silazi sa TV ekrana. Neće me začuditi ako skorih dana bude čitao vremensku prognozu. Mada mu ništa ne dugujem – naprotiv – ipak bih mu (opšteg dobra radi) skrenuo pažnju na pogubne posledice fenomena koji ću u nedostatku odgovarajuće srpske reči upotrebiti u engleskom originalu – overexposure. Zna on šta to znači. A ako zapne, ima oko njega dovoljno harvardskih đaka.
Elem – ajde ipak da prevedem – preeksponiranost je moderni analogon strategijskoj grešci koju su (na sreću) počinili Napoleon i Hitler. Evo kako to ide: nekom prpošnom deliji osvajački pohod krene dobro, delija se osili, tera vojsku napred i – vaistinu – prodre duboko u dubinu neprijateljske teritorije, ali tada počinju problemi. Lako je tenkovima, pa i prašinarima, da piče po stepi, ali taljigama na kojima se doturaju dvopek, mesni naresci, nafta i rezervni delovi sporo napreduju. Eto ti utom i zime. I šta biva? Vojska gladna, tenkovi stoje, počinju epidemije i – narodski rečeno – ode mast u propast. Rekao bih da je našeg prezidenta ponela lakoća pobeda. Osvojio je – delimično zasluženo – osamdeset procenata političkog prostora i sada ga nesvršena ljudska priroda i alavost njegovih saradnika teraju da osvoji sve. Rečnikom metaproze, naš Napoleon se nalazi pred zidinama Moskve. Kao i prošli Bonaparta, dobio je sve bitke, ali će se – kako stvari stoje – kao i prethodnik vrlo brzo suočiti sa žestokim i naoko neobjašnjivim urušavanjem osvajačke mašinerije prouzrokovanim preeksponiranošću. To, međutim, neće doneti ništa dobro jer su sve alternative – kako političke tako i one druge (koje je bolje ne pominjati) – mnogo, mnogo gore. Tu ni od kakve pomoći neće biti drešenje ruku tajnoj policiji i davanje istoj dozvole da po nahođenju prisluškuje, vršlja i uhodi. A još manje će vredeti pritisci na tajkune i pokušaj njihovog naknadnog oporezivanja. Opet moram parafrazirati Pola Virilioa: živimo, veli Virilio, u dobu u kome su virtuelna i „klasična“ realnost ravnopravne do neprepoznatljivosti. Čak najavljuje uvođenje naprava sličnih GPS – koje bi pokazivale šta je stvarno, šta virtuelno. Još nisu konstruisane, ali ja imam staru dobru kristalnu kuglu u kojoj na jednoj strani vidim virtuelnog „lidera u regionu“, a na drugoj pljaškašku, gangstersku i razularenu Srbiju iz poslednjeg perioda Miloševićeve vladavine. Bolje bi bilo da su one pare za satelit uložene u kupovinu Virilioovog gadžeta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
