Letnja škola za retarde 2

Zamislimo, recimo, da je u XIX veku na mestu Austrougarske monarhije bila Ruska imperija, pa se onda zapitajmo da li bi ondašnja srpska srca bila na mestu?

Ovo, naravno, ne mogu naučno dokazati, ali tvrd vam stojim da ne bi! Sličnost jezika, pravoslavnost, „zajednička istorija“ – sve bi to palo u vodu, zato što Srbija naprosto ne može da podnese da se bilo ko graniči sa njom. Ako već nije mogla podneti rođenu braću druge vere, teško da bi podnela istovernu braću od strica, kao što i dan-danas teško podnosi rođenu isto(ne)vernu braću koja odstupaju od trenutno vladajuće ideologije i vladajućeg Ideologa.

Da bi Srbija nekog volela i da bi, posledično, Srbiji bio prijatelj, neophodno je da taj bude jako daleko, kao – recimo, Rusija i Kina – kao što Srbija mnogo više voli (i o njima bajagi brine) Srbe koji žive daleko od Srbije nego Srbe koji imaju čast (cinici kažu maler) da budu njeni građani, tačnije – podanici. Tako to ide otkako je Serbije vostala i tako će ići – osim ako se ne dogodi čudo biblijskih razmera – sve dok ne posustane i nestane sa lica sveta, a već polako nestajemo, nema „nas“ više ni za Gvozdeni puk.

E sad, skrenuti pažnju turboserpstvujuščima i velikodržavotvorcima da straćiti milione života – a Srbija ih je nemilice traćila – na stvaranje „države svih Srba“, koja se uopšte neće zvati Srbija (i u kojoj će Srbi biti manjina) nije velikosrpski hegemonizam nego čist kretenizam, isto je što i kosovotumracima reći da ne mogu ne dati ono što su već dali i pride svojeručno potpisali dokument o predaji.

Da bi se ta negativna spirala prekinula (podsetite se na Vikipediji šta je to „negativna spirala“) ovo malo Srba koji su preživeli vekovne srpske avanturističke politike (svih boja) ne treba da trče pred rudu, pa da se mire sa Hrvatima, Albancima, Bošnjacima, nego treba da se pomire, najpre sa realnošću, potom sa samima sobom, sva će ostala pomirenja doći sama po sebi.

Kad kažem „pomirenje“, pod tim ne podrazumevam primiritelno igranje basketa (JexS Tadić i Dačić), opštenarodno vatanje u kozaračko kolo i međusobno uturanje prstiju u dupeta – a nacionalno pomirenje se u Srbiji (većinski) tako shvata – nego mirenje sa činjenicom da među Srbima mora imati razlika i da bi Gospod Bog, da je hteo „sabornost“ i jednoumlje, stvorio samo jednog, ali veeelikog Srbina, a neki bi cinik ovde bezbeli rekao da bi Gospod Bog verovatno dobro postupio da je učinio tako.

Sad natrag ne „revidiranu“ geografiju. Možda sam vam malopre zagolicao maštu, možda se sad pitate šta bi bilo da je na mestu Austrougarske bila Rusija. Evo šta bi bilo. Beograd bi se odavno zvao Južni NJižnij Novgorod, a onaj cinik bi rekao da bi ako možda bilo i bolje.