Lica ovog sveta

Države koje se graniče sa Bosnom – ili je, što je gore, Bosna  njihov sastavni deo – bez obzira koliko bile solidne,   brzo nestaju sa lica ovog sveta, Osmanska imperija, Austrougarsko carstvo, Jugoslavija, eto spiska  žrtava Bosne i Hercegovine. Čemu li se nada Hrvatska sa nabreklom Bosnom među nogama, zaista ne znam, pomislih.  Ne misli se o takvim stvarima na prostorima bivše Jugoslavije, takođe pomislih. Samobitnost pa samobitnost, državnost pa državnost, svejedno što za to nema ni osnovnih  uslova. Idealno je za  jednu državu, pomislih nadalje, da se nalazi   na beskonačnoj udaljenosti od druge države, a ovde, na prostoru bivše Jugoslavije, novonastale državice ne samo da su  jedna drugoj drugoj dišu za vrat, nego su takoreći  na kamari,  jedna u drugoj ili jedna preko druge, kako se uzme.  Kao ruske lutke babuške, pomislih. Kada bi u tim novonastalim  državicama  bilo bar malo smisla  za crni humor, bez po muke bi se  mogao sklepati mit o tome da su nastale tako što se zli demijurg najeo prostora, svario ga  i potom se posrao na ventilator postavljen pred mapu bivše Jugoslavije. Rastojanje, recimo,  od Vinkovaca do Dubrovnika, koje bi – kada bi se na prostoru bivše Jugoslavije prostorom racionalno  raspolagalo – iznosilo trista, najviše trista pedeset kilometara, u novonastalim se uslovima  ponekad  otegne i na nekoliko hiljada kilometara i tih nekoliko hiljada kilometara za hrvatsku su državnu propagandu i hrvatsku državnu percepciju – obaveznu za sve iznad osamnaest godina, uključujući i preostale Srbe –  dokaz o prostranstvu  Republike Hrvatske, za mene je to samo dokaz o trijumfu zamršenosti, zaobilaznosti i okolišenja, o teškoj muci duha i suludom traćenju evro dizela. I prometni znaci se u Hrvatskoj zloupotrebljavaju u svrhu stvaranja iluzije beskonačnosti  prostora, uveriću se u to ubrzo, čim  prevalim još dvadesetak kilometara. Stvar ništa bolje nije stajala ni sa Srbijom, ako nije stajala i gore, u stvari stajala je mnogo gore, a tek će loše stajati, pomislih.