Lice zla

Ako me pamćenje ne vara ni najneupitnije nacionalne veličine kalibra Cece Ražnatović i Novaka Đokovića nikada nisu dobili sliku preko cele Blicove naslovne strane, što me navede na mračnu pomisao da je u Srbiji – a verovatno i šire – masovni zločin najlakši način da se čovek prekonoć dokopa slave, a da novinčine povećaju tiraž.

Pa, šta, graknuće zatočnici bezobalne slobode štampe, „naš narod“ ima pravo da bude nepristrasno i objektivno informisan, koje (pravo) ja ne sporim, ama bih mu – da su kod mene i visak i mistrija – malčice potkresao krila. Ponajpre zato što je „nepristrasno i objektivno“ – dodao bih i krajnje morbidno – informisanje, sa zalaženjem u najsitnija crevca, u stvari propaganda zločina. Možda će vam ovo što ću reći zazvučati suludo, ali psiholozi će me bezbeli podržati u tvrdnji da u ovosvetskoj Božijoj džungli ima podosta tipova koji su spremni da počine masovno ubistvo samo zato da bi se o njima pričalo i pisalo.

Naravno, kada ih nakon masakra safataju, ubilački tipovi obično slože „veliku priču“ o tome da su se zločinu odali zbog neke velike ideje ili zbog toga što su „bili zlostavljani u detinjstvu“, ali te priče su luk i voda. Sledstveno, ni „monstrum iz Žitišta“ nije pucao zbog ljubomore – svako od nas je bar dvaput triput u životu bio ljubomoran, ali je retko ko povukao obarač – nego zato što je pritajeni ubilački tip. Ima na ovom svetu iha-ha takvih. I to će vam psiholozi potvrditi,

Može li se protiv takvih boriti? Mogu li se zločini poput onog u Žitištu sprečiti? Ne mogu, manj ako naš unutrašnji popečitelj – ma ko on bio u sledećem deljenju ministarskih karata – ne zapati one precogse iz filma Minority report. Činjenica, međutim, da se takvi zločini ne mogu ni predvideti ni sprečiti, ne znači da ih treba reklamirati, što, opet, ne znači da ih treba prećutkivati, ali znači da o njima treba pisati sa merom, koja je za naše novindžije daleko špansko selo.

Pazite sad, mnoge potencijalne ubice nikada ne povuku obarač – jer kad bi svi pripucali nastao bi teški krkljanac – mnogi, većina zapravo, pojma nemaju da su pritajene ubice, sve dok, recimo, ne izbije neki mali prljavi rat ili dok im novinčine na tacni ne ponude vorholovskih pet minuta slave.