Možemo stvar postaviti i ovako: ko hoće da razume Srbiju probitačnije mu je da se udubi u knjige Karla Gustava Junga nego da ide na Sabor u Guču, pa ako iz prvog čitanja ništa i ne bude saznao, bar mu saobraćajni policaji neće oduzeti vozačku dozvolu u plemenitoj nameri da ga spreče da zbog „zadnje vuče“ završi u nekom jendeku, a uzgred i da uzmu koju kintu.
Budući da je Guča „institucija srpskog naroda“ mnogo popularnija od Narodne biblioteke, Srbija je imala peh da završi u jendeku istorije, što je valjda svima očigledno, kao što valjda nema potrebe dokazivati da „najumnije srpske glave“ i njihove političke ekspoziture „krivicu“ za tu havariju svaljuju na „zadnju vuču“ i međunarodno „mršenje konaca“.
Mućnite malo glavom, pa ćete brzo dokonati da pisac hoće da kaže da su srpske politike – čast vrlo retkim izuzecima, maltene statističkim greškama – umesto na političkim idejama zasnovane na politizovanim emocijama i to po pravilu negativnim. Da bih vam to pojasnio na primeru iz takozvanog svakodnevnog, naoko nepolitičkog života, vratimo se u relativno skorašnju prošlost i podsetimo se toplog zeca kroz koji je provučena Bojana Lekić, dama besprekorne novinarske biografije, samo zato što je – šta, obila banku? valjala drogu? švercovala naftu? – ne, nego zato što se drznula da primi Nagradu Braće Karić.
Čim se prosula ta crna vest, elitisti i elitistkinje iz krugova dvojke momentalno su na Lekićku stali da prosipaju kante prepune govana i taj su javni linč predstavili kao „principijelno“ zgražavanje nad Bojaninom „izdajom“, „prodajom“ (_____dopišite po volji sa spiska), a ja sam to odmah protumačio (a mislim da sam to negde i objavio) kao puku seljačku zavist.
Šatro elitistima je, naravno – i onda, kao i sada – bilo zazorno da priznaju da im je u stvari krivo što trideset hiljada nečega (vrednijeg od RDS) nije dopalo njima, nego nekom drugom, pa su negativnu emociju obmotali visokonačalnim gađenjem nad lajfstajlom i poreklom braće Karića i njihovih para. Ostavimo sad po strani činjenicu da bi bez mecena – čiji je bekgraund bio mnogo, mnogo mračniji od Karića bekgraunda – svetska kulturna baština bila siromašna kao crkveni miš, pa postavimo retoričko pitanje: zašto se onda elitisti i elitistkinje – nakon što su obesmislili hvale vredan napor braće Karić da deo profita ulože u kulturu – zgražavaju što po Srbiji haraju, vedre i oblače, žare i pale pljačkaši banaka, dileri droge, šverceri nafte i njihove političke ekspoziture. Pre nego što zbog curenja karaktera nastavak sage o ljudima iz senke odložim za sutra, imam još jedno retoričko pitanje: zašto niko od mnoštva zgroženih – među kojima je bilo i veoma, veoma imućnih – nije ustanovio neku nagradu. Čitajte Junga i mislite o tome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
