Ko kaže da naša vlada nije u toku sa svetskim trendovima, taj kleveće i laže. Evo, pročulo se poslednjih dana da iz naših džepova izdvaja sumu od 1,2 miliona dolara za lobiranje. Sam termin lobiranje je – poput slične terminološke sabraće – poprilično konfuzan. To otprilike znači smucanje po institucionalnim hodnicima i holovima, presretanje uticajnih ljudi i nastojanje da im se proda rog za sveću. U suštini, posao koji obavljaju lobisti, momci koje ovde mnogo preciznije nazivaju „vaćaroši“, trebalo bi da obavlja vlada ili Ministarstvo inostranih poslova. Ne vidim po čemu bi to izvesni gospodin Milan Petrović trebalo da ima veći uticaj na američke institucije od Borisa Tadića, Cvetkovića bez Mačeka ili Vuka Jeremića.
„Na vladi“ se, međutim, smatralo da Milan Petrović može učiniti više za srpsku stvar. Izvesnu senku na ličnost ovog lobiste baca činjenica da je bio bliski saradnik kontroverznog guvernera Ilinoisa Roda Blagojevića, tamošnjeg sinonima za korupciju i muljavinu. Sa tačke gledišta pozorišta apsurda i američkog političkog mentaliteta, to ne mora nužno da bude hendikep. Za zemlje u kojima hara korupcija, najbolje će lobirati ljudi koji se razumeju u korupciju. Ili, čak, oni koji su u korupciju umešani. U otvorenom sistemu kakav je američki, to nije nikakav bauk, a još manje tajna. Ali zato je ovde tajna. I to državna. Strogo pov., Bato.
Zbog čega strogo pov? Razumeo bih tajanstvenost da naša vlada preko Milana Petrovića namerava da u Americi uradi nešto protivno zakonima Jenkija i sudije Roja Bina. Ali koliko sam shvatio, svrha lobi-rabote je promocija Srbije i srpskih interesa, što je legitimno i – štaviše – hvale dostojno. Jer, u Sjedinjenim je Državama lobiranje stvar dozvoljena, a prihodi namaknuti od vlada banana-republika ulaze u poresku osnovicu. Predsednik našeg Praviteljstvujuščeg sovjeta sa sve popečiteljima, pak, smatra da domaća javnost treba da ostane u blaženom neznanju. Da ne bi novinarske radoznalosti i „poverljivih izvora“, nikada mi ne bismo ni čuli za Milana i milion i dvesta hiljada dolara. Vuk bi pojeo magarca. I end of story. Pa kad smo već saznali, hajde bar da se zapitamo: šta to za nas Milan radi? Mora imati nekakvih rezultata?
Neće biti da mu baš ni za šta uplaćuju poveliku sumu. Odmah da kažem: pojma nemam o tehnikama lobiranja. Ali imam mašte. A mašta mi došaptava da stvar ide ovako. Izdvoji, recimo, Milan par stotina hiljada dolara od ukupne sume uplaćene mu od strane vlade, potplati nekoliko novinara (ni tamo to nije naročito cenjena ni dobro plaćena profesija), a novinari napišu po nekoliko članaka i objave ih u relativno uglednim medijima. Onda Petrović napravi pres kliping i šalje ga na adresu pustoline u Nemanjinoj. Onda popečitelji (oni koji znaju engleski) čitaju članke, seire i likuju: „Vidite li vi kako se lepo piše o nama u Americi. Istina o Srbiji je dugo bila potiskivana. Ali zahvaljujući mudroj odluci da izdvojimo neku crkavicu za lobiranje, sada je sve drugačije. Uskoro će doći dan kada će Jenkijima pući pred očima. Uvideće oni svoju grešku.“
Nevolja je, međutim, u tome što vlada SAD, za razliku od vlade Srbije, ne kreira politiku na osnovu novinskih članaka. Koje uostalom i ne čita. A imaju i ekspertske timove koji odlično znaju da razlikuju srpsku politički stvarnost od njene medijske slike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
