Luda kuća

I da vam kažem, lepo se odmorim, mada – priznao sam to već – povremeno padam u iskušenje da kliknem na kleti Internet eksplorer, da vidim „šta se radi kod nas i u svetu“ i pročaja.

U subotu, pak, uveče, ili u nedelju ujutru, kada kucne čas za pisanje kolumne za ponedeljak, shvatim da je moja internetska apstinencija čista greška. Momentalno mi bude jasno da je bolje krčkati se u „mreži“ svaki dan, kao ona legendarna žaba, jer je količina nesreća, gluposti i pizdarija koje se izdogađaju tokom četrdeset i osam časova, kada se konzumiraju odjednom, u stanju da čoveka baci u najcrnju depresiju. Ne radi se tu samo o kvantitetu, nego i o, nazovimo ga tako, „negativnom kvalitetu“ takozvanih informacija.

Evo, recimo, dođem preksinoć kući oran da zašiljim pero, ulogujem se, je li, i šta vidim u jednoj novinčini? Na nekoj ovdašnjoj televiziji (sa nacionalnom frekvencijom) u nekoj od njenih emisija, neki njen voditelj, šta li je, doveo u goste ljudoždera i proveo sa njim neko vreme u srdačnom i prijateljskom razgovoru. Čekaj, malo, pomislim. Pročitaj der ti to ponovo. Možda se tu radi o nekoj skrivenoj kameri ili o nekom zajebavanju cenjenog publikuma. Međutim, jok! Nema laži, nema prevare. Kanibal je autentičan, štaviše – samosvestan. Izjavio je, recimo, da je ljudsko meso „delikates“. I još koješta. Nije mi sad do citiranja.

Emisija se, inače, sasvim primereno zove „Luda kuća“. Naravno, momentalno se podigla velika furtutma, a luda kuća, to jest televizija na kojoj je ljudožder gostovao, stala je da se pravda činjenicom da je sve to prikazano posle dvadeset i tri sata i da se kanibal, u stvari, „samo šalio sa kanibalizmom“. Sad ćemo da vidimo šta će da uradi ona, beše li, RRA. Hoće li, kao olakšavajuću okolnost, uzeti u obzir činjenicu da je emisija prikazana „posle dvadeset i tri sata“ ili će joj iz agencijskog dupeta doći u agencijsku glavu da za neke stvari, makar bile i šaljive, ne postoji vreme u kome se mogu nekažnjeno prikazivati.