Lunarni obrt 1

Vekovni, od strane srpskih država izdašno subvencionisani skepticizam – dodatno komplikovan poslovičnom neprejebivošću – glede svega „što nije srpsko“, a naročito svega onog što se ne uklapa u srpska smatranja šta može (i šta sme) da postoji, šta ne, šta je moguće šta pak nemoguće, jedan je od glavnih uzroka što u Srbiji uporno opstaju stvari koje ne bi trebalo da postoje i koje su na drugim mestima nemoguće.

Otuda je samorazumljivo što je iskrcavanje čoveka na Mesec – koje ovih dana pompezno slavi pedesetogodišnjicu – u većinskoj SR Srbiji momentalno „ocenjeno“ kao šala, komika, ujdurma i nameštaljka. Govorim ovo iz prve ruke, kao šesnaestogodišnjak sam lično prisustvovao rađanju srpskog lunarnog skepticizma, mislim da sam u jednoj od kolumni već i pisao o tome.

Za razliku od neprosveštenih seoskih i palanačkih masa, koje su na vest o čovekovom zakoračivanju na Mesečevo tlo samo posprdno odmahivale rukom, u akademskim krugovima beogradskog Kitaj Goroda – možda čak i u SANU – razvijena je sofistikovanija varijanta srpske sumnje u sve američko. Ko biva… Sve je to negde u Arizoni (naravno, za velike pare) snimio Stenli Kjubrik, a onda je američka vlada (koja muči crnce) tu dubaru uvalila svetu ne bi li stvorila privid tehnološke supremacije.

Osim što je dubinski kretenska, ta je varijanta bila (i ostala) i površinski imbecilna iz prostog razloga što bi lunarni hepening, da se tog posla latio maestro Stenli, izgledao neuporedivo bolje. Ne bi one amaterske snimke Kjubrik potpisao ni anonimno. Ni za kakve pare. Šta pričam – Kjubrik, ni Veljko Bulajić to ne bi učinio.

Kad viđi vraga! Srpski lunarni skepticizam prekonoć se pretvori u pansrpsku lunarnu euforiju i to zahvaljujući (zakasneloj) informaciji (pripuštenoj, inače, iz američke ambasade) da je u slanju Apola 11 na Mesec značajnu ulogu odigralo sedam srpskih – a da čijih, bato – naučnika koji su promptno – uz sve državne počasti – postali ono što su „nam“ nekada bili sedmorica sekretara SKOJ-a.

Kako je došlo do tog lunarnog obrta, lepo je objasnio Teofil u svojoj kolumni u Vremenu. Lako, brate, kao što se i sve drugo u Srbiji obrće (po pravilu naglavačke). Ovako, dakle. Ako se nešto nije dogodilo – samo zato što Srblji smatraju da nije moguće – onda se to nije dogodilo i tačka. Ali ako se u međuvremenu dozna – ili „odozgo“ stigne naređenje – da su u tome što se nije dogodilo učestvovali i neki Srbi, onda se to što se nije dogodilo momentalno retroaktivno dogodi i opet tačka.

Svaka inače čast pomenutim naučnicima koji bi – da su počem ostali u Srbiji – zacelo završili kao predradnici u IMT-u i EI Niš, a koji su, iako odavno svetski slavni, doživeli da u Srbiji bar na tren stanu rame uz rame sa vaterpolo reprezentacijom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari