Nikada se ne zna gde je tačno srce Srbije. Kad bolje razmislim, to se u Srbiji nikada nije ni znalo. Za neke, srce Srbije je bilo na levoj strani. Pa se posle preselilo na Kosovo. Za mene lično, srce Srbije se nalazi na jednom mitskom mestu, na dvadeset metara od ulaza u baba-Kuranine pećine.

Sve to nije čudno ako posegnemo za etimologijom saglasno kojoj je reč „srce“ povezana sa rečima „središte“ i „sredina“, a poznato je, dame i gospodo, da mi ni za kakvu sredinu ne marimo.

Evo recimo prošle nedelje srce Srbije je bio fudbal, tačnije – tekma sa našim vekovnim neprijateljima Hrvatima. Koju smo vrlo glatko izgubili i vrlo zasluženo izgubili. Ali pusti novindžijski nacionalni ponos nije mogao s time da se pomiri, pa sam negde pročitao i ovakav naslov: Nisu nas pobedili Hrvati, pobedili smo sami sebe! Kao rčin-čovek sklon političkom sistemu prosvećenog apsolutizma, apsolutizmu uopšte, kada bih nekim slučajem (da li je to apsolutno isključeno) postao prosvećeni apsolutista, momentalno bih ukinuo fudbal, potom novinčine i novindžije. Tim redosledom. Nađite, gospodo, pravi posao, tako bih „poručio“ novindžijama i fudbaldžijama.

Evo, fudbal i komentari su do te mere preplavili našu turobnu medijsku scenu da su bacili u potpuni zasenak kosovske pregovore koje naš „državni vrh“ vodi u srcu klete Jevrope. Da nema DSS-a, da nas povremeno bocne u srce, Kosovo bi nam bilo deveta rupa na svirali, kao što nam je, onomad, deveta rupa bilo nešto sasvim treće. Ono, doduše, nije isključeno da je medijski zasenak deo državne strategije. Pregovori naših državnika sa „državnicima“ lažne države nisu toliko lažni koliko su nepopularni među sirotinjom rajom koju su isti ti državnici proteklih godina ubeđivali da je maltene pitanje dana kada će Koštunica (njemu pripada ta čast) ujahati u Prištinu na onom starmalom Petkoviću. (Ta čast pripada njemu.)

Kako stvari stoje, neki će papir biti potpisan, baronica Ešton će biti zadovoljna obavljenim poslom, ali ta dama visokog roda, cenjeni publikume, pojma nema kakve su personae dramatis sa kojima ima posla. I za stvarne i za lažne pregovarače ideja papira je povezana isključivo sa štampanjem tabloida, zavijanjem cigareta i odlascima na mesto na koje i car ide peške. Papir! Potpisi! Idi, beži. Tako misle u Beogradu. A isto misle i u Prištini. I u Beogradu i u Prištini niko nema nameru da se drži bilo čega potpisanog osim, naravno, ako na jednoj strani papira ne bude stalno stajala povelika šargarepa, a na drugoj još veća batina. Batina je srce Balkana.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari