Mediji katastrofe

Takva im je priroda. Upozoravao je na to još onaj stari Maršal Mekluan, koji je vaktile bio jako pomodan, pa onda pao u zaborav. Makluan se, ako se dobro sećam, najpre oduševljavao u (ono vreme) narastajućim medijima, pa se posle – kad je skužio njihovu pravu prirodu – pokajao. Ali tada je već bilo kasno. Mediji su već bili uzeli đem na zub. Kao i svaka mašinerija, kad se jednom zahukta, i mediji se teško zaustavljaju. Nisam ja, kao što neki moji drugari smatraju, retrogradan, nemam ja ništa lično protiv medija, ali na isti način kao što “nemam ništa protiv” požara, zemljotresa, poplava, dakle, protiv stihija, a mediji jesu upravo to – stihija. To što “nemam ništa” – jer se protiv takvih stvari i ne može imati ništa niti se na njih može “ljutiti” – ne znači da ne treba pokušavati da se stave pod kontrolu.

Aha, nije retrogradan, ali je autoritarac, čovek čvrste ruke, hteo bi da guši slobodu medija. Opet – jok. Mi se, naime, ne borimo protiv vode – o, korisna je to stvar, bez nje nam nema života – ali se vodama suprotstavljamo kad se izliju. Sa medijima to nije slučaj. Naprotiv, ne postavljamo im nikakve granice; štaviše, radosno im hrlimo u susret. Jedva čekamo da se “pojavimo” u njima i da urbi et orbi obnarodujemo naše misli velikih ljudi, naša smatranja i naše emocije.

Mediji su to, saglasno njihovoj opakoj prirodi, zloupotrebili, pa su nas doveli u situaciju da – kada im dopadnemo šaka – neprestano dokazujemo sopstvenu humanost. Ljudska priroda jeste opaka, ali ima ona i svetlu stranu svog meseca, naročito u kriznim situacijama. To je stvar koju, pretpostavljam, ne treba dokazivati. A opet, proteklih dana srpski televizori su odjekivali od izjava u kojima su nas njihovi davaoci uveravali koliko su pogođeni tragedijama i koliko svi daju sve od sebe “da pomognu”. Šta je u tome problem? To što – opet Mekluan – sve što se “provuče” kroz medije momentalno postaje sopstvena slika, a ne original.

Da ne dužim. Naš problem nije nehumanost – nismo tu ništa ni gori ni bolji od drugih naroda, naš problem je loša organizovanost. A organizovanost – cenjeni publikume – i te kako doprinosi humanosti. A bogme i bezbednosti. Bojim sa da će, kad ovaj belaj prođe i kada se šteta popravi, naš državni aparat ponovo zapasti u letargiju podsvesno računajući da se “ovakve katastrofe događaju jednom u sto godina”. Ko, međutim, garantuje da se ista stvar neće dogoditi koliko najesen. Zato bi trebalo poraditi na organizaciji da ne bismo, počem, ponovo došli u situaciju da usplahireni rukovodilac šalje “hitan apel za pedeset lopata”.