Medijski Čung Vong

Televizore sam, recimo, odavno prestao da gledam dokonavši da je pored živih HBO-a, Netfliksa i neograničenih mogućnosti takozvanog bindžovanja – samo lud čovek u stanju da zuri u večno ponavljanje istog koje dve-tri ekipe dežurnih, što režimskih, što opozicinonih evet-efendija, tumače onako kako im bubanj kaže.

Štampane stvari su duže odolevale mraku moje nepažnje, ali i njima polako odzvanja. Ima već tri-četiri godine otkako sam prestao da kupujem Vučelin Pečat, društvenopolitičko Treće oko koje je imalo izvesnog diskretnog šarma nacionalne psihopatologije, dok nije završio u nacionalnoj psihodeliji.

Potom sam prestao da kupujem Nedeljnik, koji je takođe imao izvesnog amorfnog šarma, dok se nije pretvorio u Četvrto oko i propagandni materijal ambasada dvaju od četiri stuba naše spoljne politike. Na kraju je došlo do toga da sve teže drešim kesu i za kupovinu NIN-a i Vremena.

Medijski automrak ima svoje prednosti, ali i mane. Ponešto se propusti. Evo, recimo, da u prošli četvrtak zbog najavljenog intervjua sa Srđanom Valjarevićem, nisam kupio Nedeljnik, ne bih se obavestio o pravcima razvoja uvlačenja LJilje Smajlovićke u Visoko Dupe, koji poprimaju sve suptilnije, ali sve pogrešnije forme. Vredelo je to svakog od 250 RSD na koliko se Nedeljnik blagoizvoleo preceniti.

U cunamiju sveopšteg foliranja, prenemaganja, samoviktimizacije i naricanja, Valjarevićev intervju dođe kao melem na ranu. Srđan je inače – radije ću napisati nadpolitičan nego apolitičan – ali kao i sve osobe nesklone (samo)obmanjivanju nepogrešiv je u razotkrivanju ovdašnjih mehanizama obmane (svih boja), poput, recimo svete euromahalske istine da „nikada nije bilo gore“.

Ne, kaže, Srđan „ovo je najbolje što ovde može da bude“ i tu je dibiuds u pravu jer bi, samo kad bi moglo, bilo bolje, a ne ovako, a ako ne verujete Srđanu i meni koji ga „podržavam“, setite se šta je Mao Ce Tung rekao drugu Čung Vongu, koji je tvrdio da se događaju stvari koje ne treba da se događaju, a setite se i kako je prošao drug Čung Vong, biće vam od koristi, lako se može dogoditi da i vi slično završite.

Kad se već zatekoh u Nedeljniku, red je nalagao da pročitam i Smajlovićkinu kolumnu naslovljenu „Sigurni glas“. Kao čovek klozetske metafore koji se, dakle, razume u materiju, odgovorno tvrdim da grandioznije proseravanje nisam pročitao još od vremena kada sam još kupovao (i čitao) Pečat. Neprepričljivo je to. Koga zanima neka pročita. Neće se pokajati što će se pokajati.

Moglo se, međutim, primetiti da je Smajlovićka krenula stopama nekadašnjeg svog glavnog atašea za filozofiju palanke, Abu Ćirjaku, i zapala u zabludu da se rudarski posao dupeuvlačenja – bilo u narodno, bilo u Visoko dupe – može sofistikovati. Ne ide to tako. Tamo gde je naumila – a gde izgleda neće stići – mogla bi ući samo ako progovori kineski na dupe.