Metafizika evro dizela (1)

Tek mi kad je Stojković umro puče pred očima da sam godinama živeo na „kvarno“, parazitirajući na čeličnom zdravlju mog starog druga i da sam upravo tako – potkradanjem metabolizama boljih od moga – skraćivao i živote slikara zdravlja krhkijeg od Stojkovićevog, pomislih mnogo godina kasnije.

Onog, međutim, trenutka kad je Stojković izdahnuo i moj se organizam poče raspadati, jedva malo sporije od Stojkovićevog leša.

Ne prođe ni dva meseca od Stojkovićeve smrti, moja kontrahipofiza naraste do veličine kestena, a arteriae illiace se zapušiše naplavinama industrijskog, komunalnog i biološkog otpada koji se u moj kardiovaskularni sistem uvukao „na kvarno“, kroz čula, naročito kroz čula vida, leglo svih poroka

Zapušenost krvotoka, posledica zapušenosti i zapuštenosti duše („duša je svakom tijelu njegova krv“, 3. Mo. 17:14;) spočetka izazva tupe, potom sve oštrije, na kraju jedva podnošljive bolove u takozvanim donjim ekstremitetima, koje su neuki lekari pogrešno dijagnostikovali kao protruziju diskova L3 i L4 kičmenog stuba, ne pravom uzroku – ishemiji.

Podlegoh, dakle, a da o tome pojma nisam imao, ishemiji, isceliteljskoj bolesti, unutrašnjem raspeću (arteria aorta i arteriae illiacae tvore trokraki krst), pomislih mnogo godina kasnije, dok sam u mom kućerku u Sremu sa ogromnim zakašnjenjem, kroz lupu koju mi je Stojković testamentarno zaveštao, na snimku slice scannera posmatrao stotine i stotine miliona sićušnih mrtvih mačaka, golim okom nevidljivih sulundara, stotinama puta upotrebljenih kurtona, minijaturnih dronja, starih automobilskih guma i olupina mikroskopske veličine koji su, slepljeni holesterolskom masnoćom, začepile arteriae illiacae i – posledično – zaustavile protok krvi, kao što u makro svetu Srbije, jedva nešto prostranijem od vaskularnog mikro sveta, makro mrtve mačke, makro sulundari, dronje, automobilske gume, olupine i gigantski kurtoni zagađuju i zagušuju vodotokove.

Izvan Boga sve je usko (i sve uže) zašto bi moje arterije bile izuzetak, pomislih mnogo godina kasnije, štono se kaže post festum. Ne bi trebalo, takođe pomislih mnogo godina kasnije, da ishemiju optužujem za podmuklost, iako je ruku na srce, delovala podmuklo, nije naprosto imala drugog izbora osim da se lažno predstavi kao diskus hernija jer bih u suprotnom, da mi je umesto pogrešne postavljena tačna dijagnoza – koja bi bila najpogrešnija – da sam pravovremeno doznao da mi se raspada kardiovaskularni, a ne nervni sistem ( koji u suštini ne vredi ni pet para) – u strahu za telo (koji je početak ludosti i propasti) – momentalno prestao da pijem i pušim četiri paklice cigareta dnevno, odjurio na ugradnju stenta, dijetalno se hranio, pešačio 10 km dnevno, nikada ne bih ishemiju doveo do savršenstva – prethodnu rečenicu precrtati , zameniti rečenicom nikada me ishemija ne bi do savršenstva saterala u ćorsokak i primorala da podnesem razdiruće bolove unutrašnjih rana „koje isceljuju“, koje – što reko Jovan od Krsta – „ubijaju da bi oživjele“.