Metafizika evro dizela (10)

Takođe sam te 2011. bio siguran, smeo sam se zakleti, da bi Stojković, samo da je poživeo dovoljno dugo (što na sreću nije) da vidi delegaciju višepartijskog ološa kako predvođena ministrom kulture pri(formalno) čistoj svesti Đilasu otkriva spomen-ploču, rekao da članovi delegacije zaslužuju preki sud i streljanje, ako ne i vešanje ili nabijanje na kolac, a da bi predvodnika otkrivača, ministra kulture za primer trebalo najmanje dvaput streljati, ali da on, Stojković, garantuje da po starom običaju, niko neće nijedanput biti streljan i da – sve kad bi svi bili streljani – to ne bi imalo efekta jer bi – ukoliko bi se Đilas nekim čudom vratio u život i (s pravom) postreljao sve koji mu postavljaju spomen-ploču, svečana delegacija i ministar kulture – ukoliko bi se i oni čudom vratili u život, Đilasu ponovo otkrili spomen-ploču.

I tako od vijeka do vijeka, što reko psalam.

Mada mi se nikuda nije išlo – niti se ikuda imalo otići – krenuh dalje (mada se ni dalje nije imao kud) pomišljajući da sam 72 u duhovnom smislu uludo straćena sata, komotno mogao provesti pod totalnom anestezijom, da bi u stvari bilo bolje da sam ih proveo pod anestezijom, bar bih imao alibi za amneziju, progresivnu kako će se pokazati.

Kucnuće čas i za totalnu anesteziju, ali drugim povodom, doći će i to na red.

Ništa čudno, pomislih, za Srbiju, zemlju kolektivne amnezije, u kojoj se stvari, ljudi i događaji koje treba zakonom zaboravljati i brisati iz pamćenja prenose sa kolena na koleno i vekovima se povlače po kolektivnom pamćenju – zemlju u kojoj se na zločince i imbecile neprestano podseća i povazdan blebeće o njima, o kojima sa Politikine proizvodne trake neprestano izlaze zločinački feljtoni – za razliku od ono malo stvari, ljudi i pojava vrednih pamćenja koji bivaju zaboravljeni istog trenutka kad se pojave, najkasnije sutradan.

Mnogo godina kasnije pomislih u mom kućerku u Sremu da je višepartijski ološ Đilasu otkrio spomen-ploču u znak zahvalnosti što nije poživeo dovoljno dugo da i njih postrelja, pomislih, a baš šteta, pomislih potom, setivši se da Stojković Đilasu nije zamerao što je masovno streljao, nego što je streljao pogrešne osobe.

Godinama pre toga, decembra 2009, Đilasova rezidencija, koja kao da mi je čitala misli, krenu (ili mi se učini da krenu) da me prati, diskretno, sa distance, ali se, kad se osvrnuh da proverim da li me prati (i ustanovih da me prati), munjevito vrati na broj 9, kao u filmu Matrix, koji smo Stojković i ja 2003. godine gledali jedanaest puta zaredom u bioskopu Odeon, odnedavno preuređenom u magacin španskih buva, vibratora i vijagre.