Metafizika evro dizela (2)

Ne bi trebalo, takođe pomislih mnogo godina kasnije, da ishemiju optužujem za podmuklost, iako je ruku na srce, delovala podmuklo, nije naprosto imala drugog izbora osim da se lažno predstavi kao diskus hernija jer bih u suprotnom, da mi je umesto pogrešne postavljena tačna dijagnoza – koja bi bila najpogrešnija – da sam pravovremeno doznao da mi se raspada kardiovaskularni, a ne nervni sistem ( koji u suštini ne vredi ni pet para) – u strahu za telo (koji je početak ludosti i propasti) – momentalno prestao da pijem i pušim četiri paklice cigareta dnevno, odjurio na ugradnju stenta, dijetalno se hranio, pešačio 10 km dnevno, nikada ne bih ishemiju doveo do savršenstva – prethodnu rečenicu precrtati, zameniti rečenicom nikada me ishemija ne bi do savršenstva saterala u ćorsokak i primorala da podnesem razdiruće bolove unutrašnjih „rana koje isceljuju“, koje – što reko Jovan od Krsta – „ubijaju da bi oživjele“.

Da je Stojković živ, pomislih mnogo godina kasnije, siguran sam da bi rekao da čovek koji prokocka delirijum, kao što sam ga ja prokockao, zaslužuje da oboli od većine neizlečivih bolesti od kojih boluje njegova zemlja, da se potom raspadne kao što se raspada njegova zemlja i da na kraju – umesto da bude sahranjen – bude prosut u grob, kao Cicvarić, o kome će kasnije još biti reči.

Delirujum sam, rekoh, prokockao na najžalosniji mogući način.

Dovezen devetog decembra oko 20 h sanitetskim vozilom klinike Anlave na <I>Institut za mentalno zdravlje<I> u Palmotićevoj, naredna 72 sata provedoh u besvesnom stanju, da bih četvrtog dana izjutra, samo što su mi se vitalne vitalne funkcije koliko toliko stabilizovale, izgubio status <I>hitnog slučaja<I> i (budući da nemam <I>socijalno<I>) bio po kratkom postupku izbačen iz <I>Palmotićeve<I> ludnice na Palmotićevu ulicu, pravo u ruke Đilasovoj rezidenciji, koja se takođe nalazi u Palmotićevoj ulici prepunoj ljudi, zgrada i instituta koji nigde ne bi trebalo da se nalaze, ali koje se, eto, nalaze svuda pa i u Palmotićevoj ulici kao potvrda Stojkovićeve tvrdnje da je razlika između delirijuma i normalnog stanja poslednjih decenija spala na razliku između afričkih plemena Hutu i Tutsi, razliku između Palmotićeve ludnice i Đilasove rezidencije u Palmotićevoj, Stojković ne bi udostojio ni pomena.

Olinjali beli miševi, pakleni zmajevi i zmije Petra Gutača, nekakva opšta delirična mesta, bića, i gamad na izmaku radnog veka – među njima i nekoliko starih poznanica, stenica iz sisačkog samačkog hotela – izvesno su vreme nasrtali na mene, dajući sve od sebe da me zastraše ili bar impresioniraju, ali brzo klonuše, pomiriše se s tim da ne postoje, pokupiše prnje i odjuriše na novi zadatak, u Istanbul, gde je, kako su me obavestili, neki amalin upravo zapadao u delirijum.

Teško da će i njega impresionirati.