Metafizika evro dizela (3)

Grabeći tog čemernog četrnaestog (ili petnaestog) decembra naviše, ka Kosovskoj ulici (pod pretpostavkom da se još tako zvala, ukoliko joj višepartjski ološ u međuvremenu nije promenio ime) shvatih da blackout ipak nije bio totalan, setih se (ne svojom zaslugom, dođe odnekud „odozgo“) da sam pre nego što sam se obeznanio u sanitetskom vozilu klinike Anlave isprva mislio da sam umro ja, a ne Stojković, potom da smo umrli i Stojković i ja – što bi bio bingo, ima li šta lepše nego umreti zajedno sa Stojkovićem – a da mi je nesnosno zavijanje sirene saniteta, tonski obrađeno u equaliseru slušnih halucinacija, zvučalo kao muzika nebeskih sfera ili, pre , kao Veliki orkestar jerihonskih truba koje pod upravom Živojina Zdravkovića Stojkoviću i meni sviraju posmrtni marš.

Potom se setih da se uopšte ne sećam šta se sve događalo u Stojkovićevom staništu ni šta mi je sve Stojković govorio dobra dva i po sata pre nego što sam zapao u anafilaktički šok, pa u delirijum. Očigledno sam sve zaboravio pre bunila, zato sam i dospeo u situaciju iza koje su vrebale još neprijatnije situacije, izgleda da sam u kritičnom momentu iz faze negativiteta, prešao u fazu preduzimljivosti i kovanja planova za budućnost, nema drugog objašnjenja, to je moj usud, samo li na tren prestanem da mislim na smrt, momentalno napravim neko sranje, a više nema Stojkovića da me vadi iz govana i pride uveseljava izvodeći kojekakve burgije.

Moram brzo reagovati, pre nego što zaborav prodre dublje u prošlost a očigledno mu je to namera, pomislih nastavljajući da grabim ka Kosovskoj, sve vreme pod snažnim utiskom da mi je Đilasova rezidencija za petama.

Pokušah, u hodu, da se osokolim mišlju „onaj ko se ničega ne seća, ništa nije ni zaboravio“ ali slaba bi vajda od toga, prokockao sam šansu, teško da će mi život pružiti još jednu, prođe mi kroz glavu, obuze me panika, obli me mrtvački znoj na pomisao da će mi, ako nešto ne preduzmem, zaborav izbrisati (formatizovati) memoriju, počev od najrecentnije, one od predvečerja devetog decembra 2009, zaključno sa inicijalnom – trenutkom začeća u roditeljskom bludu zbog koga sam hiljadama, desetinama hiljada puta pomišljao da bi bilo bolje da se nikada nisam rodio, zbog koga sam u negativitetima do neba vapio „ne bilo dana u koji se rodih i noći u kojoj rekoše rodi se đetić, noć onu osvojila tama, ne radovala se među danima, ne brojala se u mesece“ (Jov, 3/42).

Da li sam vapio ex profundis, da li sam duboko u srcu tako osećao – na ta pitanja, igla detektora laži zacelo ne bi zadrhtala, prošao bih test, ali ma koliko povremeno jadikovao što sam se rodio (a možda nisam morao) još me je više užasavala pomisao na mogućnost da zaborav i smrt izbrišu nepodnošljivost posledica mog rođenja.