Metafizika evro dizela (5)

Zar misliš da naš zaštitnik, Jovan od Krsta, nije bio u delirijumu, da Mojsije, Jovan Krstitelj, Isaija, Jezekilj, i tako dalje i tako dalje, nisu bili u delirijumu.

Ne! Svi su do jednog bili u delirijumu. Nisu izbijali iz delirijuma. Tada se to zvalo „bjava, vizija“ ili „proricanje“, onda je došla Renesansa, tu se začela terminološke zbrka, na kraju se iz te zbrke ispilila psihijatrija koja je objave, vizije i proricanja klasifikovala kao patološka stanja, a patološka satanja kao normalna.

Činjenica je potkrepljena autoritetom Biblije da Mojsije, Jeremija, Isaija, Avakum, Jezekilj, itd, nisu pili, bar ne javno, bar nije zabeleženo, ali to nisu činili zato što im alkohol naprosto nije bio potreban, imali su mnogo više ognja nepropadljivosti nego mi, današnji, više i od našeg sponzora, Jovana od Krsta, kome je – ipak je on bio dete renesansne Evrope – povremeno trebalo dva-tri deci vina da „podrije“ truležnost, da napravi mesta za oganj nepropadljivosti, tako to ide.

Uostalom, pronalazač alkohola – posledično i delirijuma – bio je niko drugi do pravedni Noje, razmisli malo o tome, stalno se to zaboravlja, znao je Noje šta radi. Delirijum je, reče Stojković – i na dušak popi još 75 dl whiskeyja Glanmorengie – svakom dostupan, a u nekim zemljama ( Rusiji na primer) i obavezan, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, gotovo svi zapadnu u delirijum, ali nije delirijum za svakoga, pogotovo nije za one koji ga doživljavaju kao patološko stanje – govorio je Stojković i dodavao da je za nekog delirijum blagodat, za nekog prokletstvo i da sve zavisi od ličnosti.

I ko zna koječega još. Neispitani su putevi Gospodnji, reče Stojković. Ima, recimo, blagočestivih osoba sklonih duhovnosti koje se, iako svakodnevno piju, nikada ne udostoje blagodati delirijuma, nego oganj nepropadljivost primaju kroz paklene muke leukemije, kancera i drugih smrtonosnih boleština koje im s kolena na koleno prenosi naša smrtno bolesna zemlja, izvor svih zaraza.

To je zato, što piju krijući, po špajzima, reče Stojković i prsnu u smeh. Ima, opet, protuva, nastavi Stojković , Cicvarić na primer (nisi ga ti zapamtio), koje neoprljene prođu kroz čistilište nekolikih uzastopnih alkoholnih bunila i iz svakog izađu mračniji, bedniji i gluplji nego što su prethodno bili, ali – budući da piju javno, samosvesno – uvek iznova dobiju šansu.

Koju prokockaju, treba li uopšte reći. Cicvarić je, recimo, u periodu 1955.-1967. imao sedam delirijuma iz kojih prelešćen svojim čeličnim zdravljem nije izvukao nikakvu duhovnu pouku