Metafizika evro dizela (6)

pa je nastavio da pije sve dok mu propadljivost, kojoj je decenijama odolevao, nije uzvratila na najsvirepiji mogući način – filigranskim matastazama kancera debelog creva koji su do te mere rastočile Cicvarićeva tkiva da je posle smrti iza njega (koji je pre bolesti imao 120 kila) ostala samo barica lepljive tečnosti, ne više od litar.

Njegovi ahbabi iz polusveta, saućesnici u decenijskim razvratima i pijančenjima epskih razmera, skupili su čaršav, Cicvarićeve posmrtne ostatke presuli u flašu i krenuli da ga sahrane iza kuće, u bašti, kao, božemeprosti, tečnog psa, poneli su bili i flašu komovice da je popiju za pokoj Cicvarićeve duše, ali su onako obeućeni pomešali flaše, pa su u grob dimenzija 45x35x45 prosuli komovicu, a Cicvariću za dušu popili Cicvarića, tj. njegove posmrtne ostatke.

Vidiš li dokle čoveka dovodi telesno, ne duhovno pijanstvo, vidiš li kuda vodi uzdanje u zdravlje.

Kontrasta radi pogledaj – povika Stojković u trenutku kad izbismo do Pobednika ( bili smo u šetnji Kalemegdanom) – LJiljanu Habjanović, Đurović, kako sva eterična levitira nad ušćem Save i Dunava, ja pogledah i – gle – vaistinu se LJiljana Habjanović-Đurović uznošaše nad vodama, ozarena neonskom svetlošću papier mache Bogorodice iz njenih kupusara.

A sad baci pogled dole, pod kulu Nebojšu – reče Stojković koji je sve video i koji je – ako bi naumio da ja nešto vidim, ukoliko to nije bilo vidljivo (i stvarno) na licu mesta stvarao i činio vidljivim ono što misli da treba da vidim – ja bacih pogled i pod kulom Nebojšom, ugledah prislušnog pesnika kako s Udbinim mikrofonom na gotovs, ruku podignutih ka nebu poje akatist Habjanovićkinoj papirnoj Bogorodici.

Valja napomenuti da je prizor Habjanovićkinog voznesenija bio Stojkovićevo likovno delo, trompe-l’œil, (potrošno) sredstvo očigledne nastave, hologram, igra svetlosti i senke, kojom me je Stojković malo po malo uvodio u čudesni svet delirijuma.

Tako mi je razbijao strah.

Malo humora nikad nije na odmet, nismo li se davno složili oko toga.

Tokom godina dve hiljade sedme, osme i devete, sve do dva tri sata pred smrt, Stojković mi je na salvetama i praznim paklicama cigareta, crtao psihoaktivno-interaktvne topografske mape delirijuma (kao što je njemu Kangilem crtao kontrahipfizu), označavao na mapama užasna mesta i bića, skicirao obilaznice i izlaze za slučaj opasnosti, a kad ga jednom upitah otkuda zna toliko o delirijumu, reče da on, Stojković, delirijum poznaje kao svoj džep, da je u delirijumu (po zadatku) još od svoje sedamnaeste godine, od prvog užičkog streljanja, samo što ga je iz smrtonosnog, akutnog, preveo u hronično stanje koje drži pod kontrolom lekara i farmaceuta.

Nije praktično bilo situacije, ma koliko ozbiljna bila, koju Stojković ne bi izvrgnuo ruglu, s pravom, jer su situacije u poslednje vreme takve da ne zaslužuju ništa osim izvrgavanja ruglu.

Ali ne može to svako, upozoravao je, pogotovo ne ti, drži se ti mojih uputstava i pouka.