Metafizika evro dizela (8)

Delirijum nije patološko stanje, to je uveličavajuće staklo koje razotkriva patologiju vidljivog sveta, tako je govorio Stojković, a ja ga otvorenih usta slušao i trenutak potom sve zaboravljao.

Moraš očistiti srce, nema ti druge, govorio je Stojković iz profetskog moda. Za tebe bi najefikasniji bio metak u srce, boljeg sredstva nema (govorili smo o tome) avaj, zauvek je prošlo vreme streljanja, drive by pucnjave se ne računaju. Ne bi ti, uostalom, ni imao muda da budeš streljan. Preostaje ti samo intramuskularna košulja od kostreti, koja će ti biti potkožno navučena kada za to kucne čas.

Taj je čas kucnuo mnogo pre nego što sam očekivao, dakle prekasno, pomislih mnogo godina kasnije.

Da bi se očistilo srce, poučavao je Jovan od Krsta, reče Stojković, potrebno je odbaciti sve i svega se odreći, a to je za tebe ne samo nemoguće nego i nezamislivo, ti si patološki vezan za skoro pedeset godina star frižider Obodin koji si nasledio od tetke, šta tek reći o drugim stvarima.

S vremena na vreme, doduše – ne mogu da kažem – kad baš zabrazdiš, kad se do grla uvaljaš u govna i glib, osetiš snažnu želju da pospremiš srce, ali zbog vezanosti za apsolutno sve, svakoga i svašta, pa i za ono što mrziš i čega se gadiš, nikada nisi bio niti ćeš ikada biti u stanju da odbaciš ništa ili da se bilo čega odrekneš i zato će na kraju sve odbaciti i sve se odreći tebe, drugačije se nećeš izbaviti, moraš biti spreman na to.

Stojković mi je rekao, uz napomenu da to napišem u fusnoti, da za taj presedan (izbavljenje duše silom prilika) imam zahvaliti isključivo molitvama Jovana od Krsta, Stojkovićevog i mog duhovnog sponzora, učitelja, zaštitnika ne samo katoličkih, nego i pravoslavnih i protestantskih bosonogih karmelićana – ima ih još osim Stojkovića i mene i biće ih još više – koji radi kamuflaže pred pravoslavnim talibanima i izbegavanja posledičnog kaznenog posipanja katranom, perjem i nabijanja na kolac, krst nose i na Golgotu se penju obuveni u patike marke Adidas.

Prvo ću te ja odbaciti, reče Stojković posle kratke pauze (a ja istog trenutka osetih užas odbačenosti) tako što ću – po meni prekasno, dakle u pravi čas – umreti da bi nas smrću obojicu oživeo a i zato što mi je vreme, brate, dometnu moj drug, stari šeret.

Moj će poslednji izdah, reče potom Stojković – i kao u zagonetki dodade koji si mi lično ti doneo na poklon – u trenu preleteti preko planina, reka, mora i okeana i negde, na Borneu ili Javi, dotaći krilo lepidoptera, parthenos sylivia, sa lepidopterovih krila oduvati prstohvat praha koji će munjevito otvoriti vrata Donjeg Bezdana I time pokrenuti fenomen, poznat kao efekat leptira – lančanu reakciju užasnih događaja koji će primenom grube sile mic po mic razoriti tvoju strasnu privezanost za svet.