Metafizika evro dizela (9)

Užasni događaji nizali su se jedan za drugim, slično je bilo i pre otvaranja kapija Bezdana, samo što sam te događaje u duhovnom slepilu smatrao normalnim tokom stvari.

Na izlasku iz Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj – sagrađenog nekih dvestotinak metara nizvodno od Đilasove rezidencije, epicentra srpske psihopatologije – još su se za mnom vukli pramenovi halucinacija i deluzija, isprepletani sa pramičcima decembarske magle.

Nemadoh drugog izbora nego da krenem ka takozvanom centru grada i po sili topografije prođoh pored ulaza u Đilasovu rezidenciju koja me pogleda zakrvavljenim očima.

Đilasa za života očima nisam mogao videti, ništa nije se tu promenilo posle smrti, samo se pogoršalo, imao sam sreću da ga za života nikada ne vidim, a sada me, pomislih, njegova rezidencija, slika i prilika stanara od koga je poprimila sve rđave osobine (drugih nije ni imao) posmatra sa ubilačkim namerama.

Tri i po godine kasnije, tada već u toplini mog kućerka u Sremu, setih se – i dođe mi da povratim – da je godine 2011. visoka delegacija višepartijskog ološa predvođena ministrom kulture, pred kamerama RTS-a svečano otkrila spomen ploču na ulazu u Đilasovu rezidenciju, iako da je pameti – Đilasu ni nadgrobnu nije trebalo postavljati, iako bi Đilas, samo da je bio u prilici, otkrivače spomen ploče po kratkom postupku streljao, što bi zacelo i učinio (i dobro bi učinio) da otkrivači nisu bili rođeni prekasno, u vreme kada su streljanja već bila passe.

Iste te, 2011. godine, otprilike u isto vreme, umro je i Tadić (Novica, r. 1949. † 2011) najduhovniji , verovatno jedini srpski pesnik dostojan tog imena, za čiju su sahranu – čamov sanduk i bukov krst – prijatelji sakupili pare između sebe.

Ljigavoj Megaplačipički za života (i o državnom trošku) mramorni spomenik u natprirodnoj veličini (prirodna ne bi premašala 8 cm), Tadiću čamov sanduk i bukov krst, o trošku prijatelja, to je, znači, ta Duhovna Vertikala, to je dakle ta Nebeska Srbija mater joj smrdljivu jebem, pomislih mnogo godina kasnije, u mom kućerku u Sremu.

Ni iza Tadića nije ostalo mnogo više od kilogram posmrtne telesne mase – možda čak i manje – ali za razliku od Cicvarićevog tečnog leša, čistog biohazarda – u pogledu hemijskog sastava istovetnog upotebljenom motornom ulju, sa dodatkom sekreta smradnih žlezdi tvora – Tadićevi posmrtni ostaci (precrtati ostaci, dopisati mošti) bili su kilogram oduhovljene materije slične njenom pretpadnom stanju čije je polaganje u zemlju za najmanje dvadeset godina odložilo raspad Srbije.

Bejah te 2011. siguran da bi Stojković – samo da je živ – rekao da su u ekonomiji rekonstrukcije (presazdavanja) sveta podjednako važni i Cicvarić i Tadić, da su Cicvarići sine qua non Tadićâ i da će na dan kad se umesto srpskih truba sa Kosova, sa neba oglase arhangelske vuvuzele, Cicvarić i Tadić istovremeno đipiti iz groba, doduše u različitoj slavi, ali u istoj svetlosti.