Nije praktično bilo situacije, ma koliko ozbiljna bila, koju Stojković ne bi izvrgnuo ruglu, s pravom, jer su situacije u poslednje vreme takve da ne zaslužuju ništa osim izvrgavanja ruglu.
Ali ne može to svako, upozoravao je, pogotovo ne ti, drži se ti mojih uputstava i pouka.
Očigledno ih se nisam držao, pomislih rano izjutra, 14. (ili 15.) 12. 2009., izbijajući iz Palmotićeve u Kosovsku gde se osvrnuh da proverim da li mi je Đilasova rezidencija prati, a rezidencija, koja mi je bukvalno disala za vrat, u tren se oka vrati na mesto, u Palmotićevu, na broj 9, da sačeka spomen ploču Đilasu koju će višepartijski ološ postaviti dve godine kasnije, 2011.
Kad već za života, dok je bilo vremena, nije zakonom zabranjen – pomislih mnogo godina kasnije. – Đilasa je trebalo post mortem „zakonom“ zaboraviti, a ne na njega ne podsećati spomen pločama, čak ni nadgrobnim, da bih odmah potom, sav pokunjen, pomislio da osim nominalne (prezimena) i numeričke (broj delirijuma) nema nikakve druge razlike između Cicvarića i mene.
Znaj da sve ono što budeš video (i osetio) u delirijumu – a nećeš videti (ni osetiti ) ništa prijatno – govorio je Stojković – nosiš u sebi, da to nije izvan. nemoj posustati, budi hrabar i slobodan, znaj da te je obasjala svetlost „koja ubija da bi oživela i koja ranjava da bi iscelila“, reče Stojković i skrupulozno dodade, citat. „Ivan od Križa, Živi plamen ljubavi, Symopison, Split, 2009, str. 47“.
Nema u delirijumu ništa što već nije bilo u treznom čoveku, ako takav čovek postoji, upravo to zaobilazno kaže i sentenca nihil est in entelectu quod prius non fuerit in sensu ili da pojednostavim – reče Stojković – ono što čoveku uđe kroz čula, mora mu izaći na nos, a ti najbolje znaš šta je sve ušlo i ko je sve prošao kroz tvoja čula, koja su se pretvorila u javnu površinu, povremeno u javnu kuću, u svakom slučaju u društvenu svojinu, reče Stojković samrtno ozbiljnim tonom iako ne izdrža da ne prsne u smeh.
Stojković baš nije propuštao priliku da ospe drvlje i kamenje na moja čula, koja su, ruku na srce, bila sramota čulnog sveta, koji je i sam po sebi jedna velika sramota.
Tvoja su čula- a imaš ih dva-tri više od propisanih pet, reče Stojković – igralište za demone. Sa druge strane, nesporno je da ti je čulni svet muka duhu, ostaće večita enigma za mene, kako (i zašto) nisi završio kao Cicvarić. pričali smo več o tome.
Šta je ono rekao Grigorije Palama šta je Bogu potpuno strano, pitao bi me (preslišavao) Stojković, a ja bih kao iz puške odgovarao – čula.
Šta ti je, dakle, činiti da bi umrtvio čula, nastavljao je da propituje Stojković, a ja po automatizmu odgovarao – „držati molitvu i post“.
Stojković bi tada skakao kao oparen i govorio da opet mešam „pre“ i „posle“, da molitva i post dolaze na kraju, kao ratni plen, posle bezuslovne kapitulacije čula, čuvarâ praga, koji stvaraju privid da je (osim u nepredviđenim situacijama) sve normalno, iako ništa nije normalno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.